Naša književnost

Позоришни преглед | 85

форму!“... Експозицији је нед достајала и она атмосфера, напето очекивање догађаја после 27 марта, тако карактеристично у те дане за сваког нашег човека и нашу породицу. Недостајало је потребно настројење које ће нас нешто доцније увести у рат и, иначе просечне људе, мултиплицирати до хероја с једне стране и кукавица и хуља с друге стране.

Анализа осталих чинова довела би до истог резултата: мане и пропусти првог чина пратиће и њих до краја; делу ће недостајати САНИ сукоби и брзе радње. Главни догађаји одиграће се увек „иза кулиса“ и долазиће до гледаоца описно, од других лица као, рецимо, у античкој трагедији од „гласника“. Комад ће бити и О етен наратив, мозаик. И тако тема комада, | рат, та ужасна „афера човечанства“, како је лепо рекао С7 Куленовић, већ у почетку, па ни доцније, неће ли“ да наиђе на доличне интерпретаторе, спроводнике његовог ужасног и разорног дејства па, следствено, ни његових тешких и судбоносних последица. Додуше, баш то пишчево избегавање да рат непосредно изнесе на позорницу, оглашено је кас велика списатељска врлина. Неоспорно!.. Дати радњу иза кулиса, а на гецени, кроз унутрашњи живот јунака, приказати их као одјек тих радњи, свакако је један од најтежих драма тичарских задатака. Али ту писац мора да изгради личности чији је живот већ сам по себи сложен, личности које носе своје унутрашње конфликте и противуречности („Господа Глембајеви !), личности чији је живот по себи динамичан и драматичан. Такви писци били су и велики познаваоци људске душе и велики песници, они су, сем својих ликова, умели да створе и оно што је ван њих, велика драматична настројења, умели су да даду атмосферу која је каткад драматичношћу била равна тексту, догађају. Сетимо се само Орестије! Зар и тамо није одјек једног рата, тројанског рата, у кући Агамемноновићаг Али како ту рат изазива померања „труса“ у људским судбинама и душама! Разуме се, смешно би било тражити од нашег писца величину Есхилову и мерити његово дело „есхиловским“ мерилом. Реч је само о драматичарским поступцима, методима и стварним достигнућима. Напослетку, не би требало сметнути с ума, у вези са тим радњама „иза кулиса“, да позорница више воли ствари одређене и просте, да све што радимо у позоришту, радимо ради јавности, публике! Драмски поступци и радње могу бити „затворени“ за њихове носиоце, али за гледаоце морају бити отворени, такорећи опипљиви. |

Неправедно би било одрицати делу сваку радњу и сукобе. Али ту има више драматике, него сукоба. Више тапкања на месту; него радње. Драматика не помера радњу, драматични моменти исцрпе се сами од себе, не уличу на деља збивања. Сем тога, има лица за која се може рећи да су „дивље месо“ на ткиву комада, лица која дејствују одвојено, ван основне линије комада, без икаквог утицаја на „судбину главне личности. Например, Кнежевић са женом и дама с канаринцем. Они могу да послуже као илустрација хаотичних прилика, као претставници једног себичног друштвеног слоја, али само у склопу комада, као део живе целине! Никако друкчије... Затим, чак ни основни, главни сукоби између патриота и нелатриота, нису заоштрени до велике драматичности, да би могли пламеном својих судара осветлити једно доба са свим успонима и падовима, да би могли обележити једну „раскрсницу“. Још сукоб Јелена—Синиша изгледа најјачи, најзначајнији и прилично је драматичав. Али и он више личи на-неку интимну супружанску распру, него на дубоки и