Naša književnost

ПУЗАЧПКИ пРЕДЕЛ

КОМИЧНА ОПЕРА „НЕВЈЕСТА ОД ЦЕТИНГРАДА“

Знаменити хрватски романописац, приповедач, песник и идеолог народне жњижевности Аугуст Шеноа био је већ градски сенатор када је; 1874 године,

крајем октобра, кренуо преко Огулина за Сењ „по никаквом службеном послу, већ само да видим крај и људе, да си погледам позориште будуће једне новеле,“ — како је сам Шеноа, доцније (1880 год.), годину дана пред

своју прерану смрт, писао у „Вијенцу“, у дивно, сочно и живо испричаној пу"тописној успомени „Преко Јасенка“. „Будућа једна новела“ је данас већ класична „изворна хисторична приповијест“, „Чувај се сењске руке“ (1875), али како је Шеноа на том путовању, у сусретима са многим пријатељима и полштоваоцима, накупио мноштво утисака, наслушао се многобројних анегдота из живота људи из читаве тек развојачене Крајине, књижевни, приповедачки одјек доживљаја и сазнања са тог путовања по горњој Крајини остао нам је ну Хуморн ти пој, већ сасвим реалистички конципираној Шеноиној причи „Турци иду“ (,„Вијенац“, 1878.). Шеноа и његов пријатељ Јанко — по свој прилици Јанко Јурковић %1827—1889), приповедач апсолутистичке и листопадске епохе хрватске књиокевности —- седели су једне вечери (или крајем 1874 или почетком 1875), „за чашицом“ са старим пензионисаним капетаном Андром, који им је, при помену да је грађа порушеног, некад славног цетинградског утврђења, тих дана, према једној новинској вести, продата на лицитацији, испричао један дозживљај из своје официрске младости, који се одиграо у Цетинграду, у време када су Гајеве новине већ биле „Илирске новине“ (дакле, после 1836, али судећи по могућој старости лица из приповетке, не касније од 1840 године). Ш]ездесетогодишњак Андро причао је двојици хрватских писаца како је као млади поручник провео три месеца на служби у Цетинграду, како се његов · вршњак и друг, војни лекар Младен, на једној вечери код Андриних рођака у Слуњу, на први поглед заволео са ћерком православног попа, Мандом, коју је отац већ био обећао тада пензионисаном мајору Радуловићу, тада педесе"тогодишњаку но још држећом инвалиду из рата Аустрије са Италијом (182001), и како је, тада, досетљиво и довитљиво друштванце, са Андром и једним другим пензионисаним официром, „јакобинцем“ Смрекићем на челу, вешто 'искоришћујући слабост педантног старца заповедника тврђаве Милера, доскомило „веренику“ Радуловићу и издејствовало, уз покуњени „вереников“ пристанак, да се млада девојка уда за младог доктора. Ту младалачку епизоду причао је стари Андро хрватским књижевницима поводом вести о продаји Цетинтрада, старог камена и гвожђа, па је своју успомену, са разумљивом меланжолијом која обавија сва сећања из давне младости, отпочео сетном опаском: