Naša književnost

Музички преглед“ > С _ а: О

„Све ти долази на бубањ!“ Истом, помало. растуженом медитацијом, стари ислужени официр је своју причу и завршио: „Шта ћете, све долази на бубањ. Лаку ноћ, дјецо!“ |

Др Марко Фотез је, године 1938, начинио од ове Шеноине приче оперски либрето а Крешимир Барановић је, делом тада а делом 1942—43 године, компоновао музику на овај либрето. Тако настала опера има четири слике, названа је — због неких домнста комичних појединости у самом заплету радње — комичном опером и приказана је први пут у Београду 12 маја 1951 године. Био би сасвим јалов посао утврђивати ком типу оперског рода ова опера припада, пошто, коначно, нису типови оперског жанра никакав. унапред дати клише у чије се оквире, овакве или онакве, мора утиснути свака нова · оперска радња и њоме везана музика, већ је спонтаност историског процеса. „развитка сваке опере, па и комичне, с једне стране по унутарњој законитости развитка самог музичког језика опере, а с друге — у зависности од низа културно-историских појава идеолошког и напосе културног живота, током посто јања и развитка овог посебног музичко-позоришног уметничког рода, избацила низ типова, међу којима су и саме комичне опере преживљавале своје мене, преображавале се, мешале се са сериозном опером, особито са француском „лир-

_ ском драмом“. Ми већ од Моцартовог „Дон Хуана“ наовамо имамо формиран један тип комике који никако не искључује веома озбиљне, драматичне, па чак и трагичне елементе како позоришне радње тако и њене музичке обраде. Фотезов либрето и Барановићева музичка обрада овог текста, извученог из грађе Шеноине приповетке „Турци иду , баш је такав примерак комике у оперском жанру, егземпларни случај комичне опере оног типа који у себи сједињује елементе традиционалног буфенског оперског комизма са елементима лирске позоришне игре, исказане музичким језиком, у којој су знатно заступљене драмске ситуације и сцене пуне „штимунга“ специфично грађанске развежности, местимично и болећивости или сете, дакле са елементима који, ни у погледу текста ни у погледу емоционалног карактера примењеног музичког језика, не претстављају специфично подручје оперске комике као одређеног типа оперске игре. Није, према томе, ни од какве важности утврђивати да ли је и уколико је Фотез-Барановићева опера комична опера, нити ком типу комичне опере ова наша нова, домаћа творевина оперског жанра припада, него је од једине важности да ли и уколико једна нова оперска творевина претставља уметничку вредност, да ли и уколико та нова опера одражава, у специфичности изражајних средстава литерарног рода либрета иу специфичности изражајних средстава музичког језика опере, већи или мањи део, или макар и сасвим незнатни делић оне стварности живота која је тематиком оперске радње узета за предмет уметничког израза у либрету и музици ове опере.

Не превиђам недостатке ове опере, ни у либрету ни у музици. Не одричем тачност неких примедаба које су пале у досадашњој критици нове домаће опере“, но не могу се никако сложити са ставом извесног багателисања који је доста честа појава односа критике према сваком домаћем делу које није потребном дозом фолклора декларирано и легитимисано као оригинално у

Отаца Ђурић-Клајн у „Политици“, Никола Херцигоња у „Књижевним новинама“, па чак и једна, духовита, шаљива керемпуховска „поема“ у „Јежу“