Naša književnost

9 ; - Књижевност

смислу националне, тј. балканске специфичности свог уметничког језика, које ма чим било „мирише“ на интернационални тј. европски тип заплета одн. интраге у радњи дела или које се усуђује да потсећа на тај несрећни, форсирано прокажени интернационални тј. европски — дакле, не овдашњи, балкански „матерњи“ језик било у литерарном "слогу либрета било у музичком језику оперских тема, обраде, хармонизације, инструментације. Тема Шјеноине приповетке трансформисана је у оперски либрето и као таква обрађена музички, доиста, на: начин који није ништа „изван света“, на начин који не истиче оно што је, можда, на нашем Балканском Полуострву и пре више од сто година било другачије и друго но оно што се догађало или се могло догађати ма где у западној Европи у том истом раздобљу друштвене историје; тема радње ове опере Фотеза и Барановића, баш као и садржај Шеноине приче, не захвата у сеоску, специфично крајишку атмосферу живота наших људи пре више од сто година, него приказује мајушни исечак из живота забачене, периферијске; пограничне аустријске провинције, исечак из живота и начина живљења оних хрватских грађана који су тада, око 1840 године, са ватреном приљежношћу читали Гајеву „Даницу“ и „Новине илирске“, али исто тако и исечак из живота оних „умировљених“ аустријских официра, тада већ старијих људи, који су још око 1810 године, за време присаједињења „Илирских покрајина“ Наполеоновом француском парству, учили стручне школе у просвећеном Паризу, у тадашњем културном центру света. Разуме се, мали грађани Слуња, после 1836 године, слуњски православни поп и католички жупник били су скромни људи, али је, по Шеноиним речима у приповеци о којој говоримо, тај жупник имао не само упожутјелу и позелењелу хаљину“, него и „сјајно везану књижницу која је вредила неколико тисућа форинти“, а умировљени капетан Смрекић, „хрватски сћаззешг“ када је слуњска крајина била под Наполеоном, тадашњи питомац војне школе у Га Ејесћи, бавио се у старости, тј. у време догађаја ове приче "и ове опере, астрономијом и „израђивао за дугих зимских вечери најтеже математичке задатке“. Та маловарошка хрватска средина имала је, већ тада, своју одређену културну физиономију, ништа примитивнију ни заосталију од културне слике живота у забаченој провинцији ма које било просвећене, „водеће“ тадашње европске земље. Ликови -тих малих, добрих крајишких паланчана из 1840-те одражени су живо и убедљиво у Шеноиној причи на начин и у сликама које су одговарале грађанској осећајности човека Шеноиног доба, и ја се никако не могу сложити са Херцигоњином тврдњом да још доцнији грађански одраз тих ликова, да Фотезов либрето нема тог живота, да „природни ток Шеноине акције није пренесен у оперу“.

Покушаћу да изложим у чему је то неслагање или боље у чему је стварна вредност Фотез-Барановићеве опере и њена верност „природном току Шеноине акције“. Нисам на почетку овог приказа случајно навеб почетне и завршне речи Шеноине приповетке, па ако поставимо питање шта је управо идејни садржај овог маленог дела великог хрватског писца на прелазу романтизма у реализам (који је баш у овој приповеци знатно више реалист но романтичар), намеће ми се одговор да је унутарњи идејни смисао ове приповетке — идеја континуитета слободарских тежњи хрватског народа, или боље хрватске грађанске класе, идеја исте, широко уошштене садржине догађаја у Цетинграду око 1840 године и оних крајем 70-тих година истог века, после Магодбе Хрватског сабора са угарском владом (1867), дакле у времену Шенонног књижевног и па-