Naša književnost

14 _____________ ______________---_

__Од исте такве кидљиве- материје. као што-су речи, слогови и појмови, и везиљин је свет. Од једног устрептаја конца, од једне уздрхтале рушице, зависи читава везивина васиона, Очи, пак, и њене и наше, у стању су сав тај ред да схвате и обухвате. "за један једини трен: што никад не бива ни у песми, ни у слици. Уз претерану крхост конца, долази и невероватна краткотрајност сатледа! Пена је лака тај свет — ма да је прорануната па је тај свет од конаца који мисле натретнуто. 5 Нашти везови — кад су најдивнији, једино се дају упоредити са чежњама соло-виолина, када се ове, у концертима Брамса и · Шумана, устреме да се ослободе од сваке пратње оркестра, и било '- ______ чије. Они су као Бахове висле, кад остану сасвим езме. — | У наштим везовима трепере неухватни ритмови, који, ипак,

- чезну да их неко, нечија зеница, узбере као плод. Тер зеница је и умна, а не. само осетљива. | Рирада: – одлучила све да легне у те ______ везове. =

__ По Једном везу нашем знамо, магновено им историју | једне душе, и једног доба. Ми тада и не момишљамо више да живот

_ си може бити друго шта, осим: крајња везиљина доследност и _- атпов Тан“. Кад везесви наши и чипке заиста изборе : и добаце свој | вал, и опет га врате, онда тек онај наш тако разочарани и вазда __________ вређани вид осети да је имала право арабљанска скаска кал је - – ___захтевала: да цео живот буде празник. Бар-је; у везовима нашим, празник очију. Једно се чуло бар отело = у празник. Све се _ држи, у њима, у равнотежи покрета и узлета, све се међусобно остварује, без застанка! Најмања тачкипа удесна је, као што су најмања реч и најмању 1 слог, па и акцент при изговору Јелке“

враџбине, = судбоносни, и мењају цео: намењени живот, __ Рекао би неко. који не воли Шекспирову „Буру“ да је по среди нека фриволност —- јер све зависи од најћудљивијет слу-

_ наја! Од пуког акцента! Међутим, каси у „Бури“ Шекспировој, случај је изигран, јер се показао као једино“ могућ, поштто сви мислимо само на њега. - -

"_Упитајмо наше очи. Оне нам никад неће рећи да су чипке. _ фриволне.. У њима очи добијају евоје уметничко“ оправдање, и то још од праискона, Зашто су везови тако стародревни, зашто је - тако стародреван њихов разиграни плесг По музејима, одједном тако, у египатским збиркама (и то каткад и у неком атае ко Трш лом: "градићу стаје Европе) — натрапамо. на нешто као наши југословенски „прешлети“, „гране“, упрепочеци“. И ми зајтрхтимо!- И-

ста је.то слутња дубоко моралне, а ваздушно лаке игре у валове, | с коју данас разабирамо и у де Брољијевим залебделим атомима 7 Бо у Миликамовим «осмо кит развејавањима! А потези нису ишчи— р лели, него: су се складили и угодили ошде где се могао очекиИ. вати само хаос и слом. Какви ли су све психички односи уклечани у цртеже везиљинег Вез је испољена човекова првобитна чулна збрка, која нас мучи својом несхватљивом травистиотшћу.. (Лакште · бисмо“се ми ње вео аи да“ ЊЕ нешто 7 ерани та: рекли бисмо: