Naša književnost

Наши везови . - · _--___--__ — ______-__ 2>

нови потстрек, а збуњеност да се искључи сама од себе, као из-

Па кад тако погледамо те зглобљене горостасе, обузме нас нека радосна језа при помисли: што ћемо и ми у Беотраду и у _наштим градовима, победнички, најзад, да удружимо гвожђе и цемент, са прецизношћу и лепотом. Преобразићемо корисну старинеку грубост: у још кориснију изразитост. Ова се данас није лишила снаге, али се ослободила свега муклога и нераспеванога, "свега што није кадро да се просветли свешћу заједнице. ВН | Бојазан се јавља: нису ли нам потребни векови за то; Али "кад клонемо у сумња такве — треба само да помислимо на чу“ дотворне наше везове и чипке! Њима се дивим откако за себе знам. Њима сам хтео да певам све своје песме, откако сам постао свестан, у свету, вишње законитости која влада у ритмови__ма. Наши везови и наше чипке узбуђивали су сваку прељу, тка-

љу и везиљу и она је вазда постила пре но што би се њима пре-

пала. Па и у току рада постила је, и не само од јела: од света. излишнот. Је ли ико моћније и видовитије, од Настасијевића, умео да изрази тај напор целога бића пре но што оно огрезне у уплете и исплетег У њима се све чини произвољно, док је уствари све: доследно и предоследно. 5 = |

Разумемо ми данас Планка и Ајнштајна, кад у својој глади за складом и смислом, зацвиле: штто нам се отео каузалитет: 0, како би лепо било веровати у неизбежност и неминовност — веле они. А та неминовност — ко је не осећа у нашем везу! Кад би, у надахнутоме везу, била и једна једина грештка, све би у њему дошло у питање. Али те грешке нема. (Чим се нашла, нисмо више у врховној ведрини итре, и морамо, трагично, некоме и нешто да опраштамо.) - - | - ___Српека народна песма црпе своју лепоту из импровизације. Мозе се увек и све — рећи и друкчије: ми се чак тог и плашимо у народној песми.ајао! Да нас не омаме! Час и замах, одлучују, нагло, како ће стихови даље потећи. Народна поезија увек је“ кадра (па и принуђена) да поигра плес са судбином. Е а

У народним пак везовима нема те сталне и олаке имшр визације. Везови и чипке претежно су доследни, од првог конца, од првог чворића. Сваки кончић одговара за цео цртеж, док сваки народни стих може и да поклекне. Вез је савршен, и ми то погодимо на први поглед. (Ако није до краја себи доследан, он је склизнуо у тратедију, и клонуо је, устукнуо је пред свршеним задатком.) Вез је моралан. Он зна и за индустриску травијност које се гади, јер је у њој све наметнуто споља. Везиља је одговорна за све што ће доћи, што извире из ње. Шта: су бесконачно фини трзаји ритмова код најтананијих песника човечанства, код Хорација и код Малармеаг Чежња је у њима: све да буде наслућено, али да се не укочи. Висока свест о прелепој лакоћи опстанка захтева да се срце спасе од насиља правила, ма колико оно чезнуло за доследним правилом, за стасом. -

~