Naša književnost

- 146 —— ТЕ - __ _- _ Књижевност

Ја од Егишта, још од пећинског човека, пред очима човечанетва, лебде: шара и лавиринт, као изрази унутрашњег запле-

_ та. Шара и вез на почетку су човечанске изражајности: „про_ сти“ народ је још увек у њима; он кроз њих види и слути ва-

сиону. Та васиона није проста као што су мислиле културе и раздобља без везиља. Везови и арабеске још су у Алтамири. Човечанство се, све до Грка, није стишало и средило у закључке; оно није ни хтело да се стиша, и још увек најприкладније |

- се оно исказује: везом, шаром, преплетом, арабеском, титра- ·

јем линија и тачака, бодова и зглобова. Осећамо, у свим тим

_ браздама и синорима, ко се с ким граничи, ко се с ким слаже или не може да сложи, ко докле допире и може да допре. Срце "је космоса, да, срце: у заплету и расплету упредених сила, срце

је човека у стварању и исправљању кривина, у патњи и у сла=. дострашћу, кад се оне могадну или не могадну исправити. Бла=

"жженство је човека: владати силама уплетеним и расплетеним, Б- – “а . 5: = > : = 7 владати свакојаким „расковницима“, „сезамима“, склоповским о

кључевима, који су, некада, називани просто-напросто „врац-

бинама“, а данас се зову: математика, једначина, матрица, вртње,

стинови, итд. ВО а Е Лавиринт је већ у прапочетку. Он заблуђује и разгаљује

_ све мисли првобитних људи; он им лебди у осећајима, он им

игра пред очима, он их носи кроз време, простор, кроз мудре и ведре слутње. И тај таласни лавиринт осетили су први нашти преци, у првом свом неимарском праскозорју. А и пре Грка на самом њиховоме тлу, цветала је најизразитија лавиринтска, минотаурека култура. Човек је био ту ухваћен у лавиринт, и из њега се, с тешком муком, искобељавао и искрадао. Па одједаред — у доба класичне Грчке — све се то бестрага упростило: у сврхе, у намере, у савршенства — и човек је, у грчевитом триумфу, стао да ликује са Платоном и Аристотелом, са логиком и геометријом, над свима снагама отпора и недосклада, над свим и свачим, што неће у посну и припросту хармонију. Човек је, у доба Фидије и Партенона, све подвргао идеји савршенства, идеји неизбежне шростоте и величанствене једносмерности. Математи= чајои-су, чак и у горостасном Средњем веку, наследили много од тога грчкога сна: о најскладнијем,; о сврси сврхе, кретњи кретње, мисли мисли“ и циљу циља. Математичари џа и песници сваке врсте. Кеплер је ту најизразитији, али Њутн и. Ајетштајн тиме су такође обузети. Музичари су се пак први ослободили од грчког класицизма: вођени звездом водиљом народне уметности, која је, била и остала, пре свега: у чишкама, у преплетима, у играма шара и у плесу везова. Музичари су, свима за примор, саздали звучне футе и милогласне зањихане контрапункте. Ни= дерланђани, ох ти величанствени полифоничари! Бах је, у томе, последњи домет мисаоног и изражљивог. А само и једино народ, народ, у дубини својој, никад није напуштао своју слутњу о заплетеној архитектоници спољњег и унутрашњег света. Народ