Naša književnost

156 – _ а > ПН - = Књижевност

убедљиви у својој мрачној необичности. У „Головљовима“ има, можда, много мање ироније, која иначе провејава скоро у свима делима великог сатирика. Жао што лепо каже Један Бритинар, у овом роману „смешно постаје страшно“. = О преводу „Головљових“ можемо рећи да смо добили ово дело из прве Вуке и да је преводилац дорастао писцу. Један префињени мајстор српског језика „ухватио се у коштац“ (јер је уметничко превођење врста велике и племените „борбе“). са танчинама и тешкоћама Шедринова стила. Као "резултат тог литерарног мегдана; сад постоји једно класично дело више "на српском, и то дело које дочарава скоро. све огобине оригинала. И. Се= кулић је у свој нимало лак посао унела не само много знања, вештине и разумевања већ и духа, и стваралачког уживљавања, тако да је на својствен начин уметнички. оживела, рекао бих, поново створила, на“ српском, туробан Ш!чедринов роман. При пажљивом читању и упоређењу са ори"гиналом, могу се уочити велике тешкоће које је преводилац имао да преброди. Заиста, Исидора Секулић нигде није спустила ниво Шчедринова дела, нигде није „препричавала«“, „допуњавала“ или „упрошћавала“, што је врло честа, скоро обична појава код других наших преводилаца с руског, него се виртуозно сналазила у сложеним и тешким ситуацијама; то ће одмах приметити свако ко добро познаје текст „Головјљових“ с језичке стране. Шоред тога што је роман дат „читаве, "неокрњен, превод има и ин-= дивидуално обележје стила и познатог књижевног манира Исидоре Секулић. Књижевници и песници воле архаизме јер им они „подижу“ стил Исидора Секулић и у преводу тежи пробраном изразу, пажљиво траженој речи. У жељи за нијансирањем, које би дочарало праву суштину израза, преводилац се понекад удаљава од уобичајеног значења речи. Кад бисме хтели да сасвим улазимо у детаље, можда би се преводу И. Секулић могла замерити да је исувише проткан русизмима, што је, можда, била преводиочева намера, да би се поститла специфична руска атмосфера и колорит дела и да би се избегло превођење оног што се не даје превести. Читаоцима просечнот, неизоштреног књижевног укуса понека реченица Иеидоре Секулић изгледаће, вероватно, необична, донекле вештачка, па чак и кеприхватљива. Али право значење таквих реченица открива се тек у контексту. Са друге странке, што се тиче превода у ужем смислу, са извесним стварима не бисмо се могли. сложити. Тако, на пример, не добијамо праву, вредност речи „холоп“ (измећај) кад се она преводи са „изувач чизама“ (на стр. 98). Или реченица „да су му ваљану резу повукли, био би живе. У примедби преводиочевој/ стоји да је смисао те реченице „спречити га да пије“. Међутим, овде, чини нам се, неправилно се тумачи руска реч „заволока“ (врста тампона) (стр. 88). „Потшисаће вам „брчку од мастила“ је свакако сликовито нађен превод, али неразумљив за веобавештеног И једне замршене реченице: „Подпишет он вам „обмокни“ — потом и судом, пожалун, не разделаетесњ“.-Ту је свакако био потребан коментар јер је реч „обмокни“ под наводницама узета из Гогољеве драмске скице „Парница“, где се тетка једног. спахије, на самрти, пошто није могла да рукује пером, место свог имена. Јевдокија потписала тако да је испало „обмокни“ (вамочи перо). Исто тако, требало би обја= снити и друкчије превести реченицу. (на. стр. 90) удоктор шета по ссеи и