Naša književnost

Књижевни преглед - о У 0 155

После ових кратких али неопходних. напомена, можемо прећи на поједина Шчедринова дела која су изашла код нас у току 1949—1951 год. Узевши у- целини, ови преводи“ чине један књижевни догађај код нас, леп дар српској књижевности, једну културву. тековину, и баш због тога

и из обзира према раду преводилаца, о њима треба. говорити Ози нон и "отворено.

У роману „Господа Головљови“ (1875—1880) Салтиков са ретком умет= ничком снагом даје слику кобних породичних односа у оквиру руског кметства. Док је" „Шлемићко гнездо“ код Тургењева покривено романти= чарском копреном, а код Лава Толстоја идеализовано, код Шчедрина је

оно уклето, страшно, скроз труло, и морално и физички; то је легло. ду-

ховног распадања, пијанства, порока и беспосличења. Нешто злокобно се наднело над породицом Головљових, која је осуђена на изумирање. Уства-

ри, у роману се описује процес ностепенбг распадања три племићка поко= лења, као у „Артамановима“ Горкога. Имање Головлљових је змијско.

легло смрти, болова, отрова и рана. Салтиков даје читаоцу да осети кужну

атмосферу те јазбине и удес њених становника. Он прати не само њихово.

телесно већ и духовно умирање, можда још страштије од оног првог. Са изванредном стваралачком снагом писац приказује _незабораван лик лицемера, рускот „празнослова“ Јудушке Головљова, који "оваплоћује подму=

клост и лаж. целокупног животног склопа. У апсолутистичко= феудалним ·

условима.“ Јудушкина 1 грамжљивост, која се испољава у садистичким фор= мама, упропашћује као. отров све около, па "најзад и њега. Он нема“ ни обичног родитељског осећања: једног сина шаље у смрт, другог осуђује на затвор, а трећег, незаконитог, упућује у дом за нахочад, = и.све то уз молитве и моралне сентенције. Речима које цуре као отров воли да сатре, да исцеди и упропасти човека, лаже и пакости, тиранише околину, свети се у-мислима и живима и мртвима, лицемери увек, свуда и у свему. Ма да је Јудушка везан за своје доба и друштво, чији је он живи изданак, књижевни значај овог типа ипак је при од Б одређене епохе и расте до светских размера. 5 : Иако је Салтиков пореклом и васпитањем припадао племићком ста-= " дежу, код њега не осећамо ону присну везу са "средином која ОИ Уа Делима Гончарова, Тургењева, Толстоја. и других писаца који такође сликају негативне особине“ поседничке класе. Салтиков-Шчедрин ту класу не жали, не саосећа са њоме, не диви јој се, већ непоштедно разголићује, показује неизбежност њенот пропадања. Шисац. нијегравнодушан. посматрач тог процеса, већ сурови критичар и истраживач његових узрока, свестан његове историске неминовности. У роману скоро уопште нема свежих и _ светлих боја, ни полета, радосног расположења; тонови су тамни, суморни, цела слика трагична, а том основном штимунту одговара. и стил. Сав ро__ ман је рађен зрелом руком мајстора који зна да изрази најтананије преливе осећања, душевних трзавица, лутања и мрака. Језик у роману је пао сажет, "тачан; слике су пластичне, ботатб осенчене, ликови живи,