Naša književnost

__ ОАОЛЕНМИКА

Еј - 7

- - око ПРЕПЕВА ГЕТЕОВОГ А

Ништа није неугодније него се бранити од неоснованих оптужби, постав-, а

љених без. познавања ствари; без научничког продубљивања и књижевничке

суптилности, и, што је најгоре, без интелектуалне савесности, па чак И просеч- ·

не“објективности. Ја сам се надала да ће препев | дела Гетеовог Фау ста од М.. Савића, који сам г. 1949 редиговала- за ново, јубиларно. издање, добити приказ објективан и интелигентан приказ који ће истави његове добре стране, а поред тога указати на извесне пропусте који су неизбежни при оваквом раду; јер кад преводилац салива у стихове другог језика дело песничко-филозофско као што је Фау ст, може да му измакне понека фина нијанса мисли или изражаја. На то ми је указивала Исидора Секулић, која је била референт за овај препев у“ Књижевно. савету Просвете, и дала ми је драгоцене сугестије; то сам очекивала и од приказивача у штампи. Али томе није био дорастао рецензент Књижевности, и зато се хватао за неке елементе који су му се чинили приступачнији, и тражио у њима повода- за приговоре, и чак за крајну осуду препева. Да их је тражио, о томе ће се читаоци лако уверити по њиховој усиљености и шупљини; а тиме ће бити илустроване и две главне особине критике рецензента, које уствари условљавају једна другу: интелектуална недораслост овом послу, и крајна необјективност. Прва се манифестује у непознавању финеса и чак неких основних елемената немачког и српског језика, па критике текста и књижевне историје у вези са Фаустом, у начину анализе песничке дикције и карактерисању дела високе поезије, најзад и у неадекватности у“ употреби појединих израза. Он врло често само тврди, без икакве анализе, да је нешто лоше преведено, тако да је немогуће прозрети у чему је замерка; не мотивише ни тврдњу да је овај рад „превод“ а не „препев“ , а још мање аналише та два појма. Песму као што је Посвет а, тако особену и међу Гетеовим лирским твбревинама, карактерише недо пуштено јевтиним и чак тривијалним изразом „песма у сваком погледу савршена“, „ТИ пична за Гетеову беспрекорну уметност певања“. Ко би себи данас још допустио да се изражава тако шаблонски> А необјективност рецензента избија не само у неоснованим и често скроз погрешним приговорима, већ још еклатантније у ономе што он хвали (Живојинсвићев превод ПЏосвете), и у грубим увредама упућеним преводиоцу и редактору. Мени је жао што сам оставила, ма и за сасвим кратко време, своје озбиљне радове да бих се позабавила једним овако безначајним написом, очито злонамерним; али њему је дато место у врло угледном књижевном часопису, а сви читаоци не морају бити толико упућени У научна и књижевна питања да би могли проценити колико је ова рецензија погрешно постављена и у целини и у детаљима.

- Одмах у почетку, у критици препева Посвете, налазимо карактеристичан пример за рецензентову врло слабу и површну везу са делом коме одаје шаблонске хвале какве је Гете одавно оставио за собом („чувено “ дело“, „велики песник“). "Он замера преводу стиха: Незнаном мноштву срца бол јада се — јер у оригиналу тобоже стоји: Мејп Гед егфоп! дег ипђекаптеп Мепбе. Ретка су издања Фауста У којима је задр:

=