Naša književnost

178 о _ Књижевност

жана та рђава лекција. На једно такво наишао је случајно рецензент, а и В..

Живојиновић. У добрим издањима ред обично гласи: Мејп Геја егбп! дег шлђеКкаптеп · Мепсе. Како је дошло до лекције Глед, објаснио је Ерих Шмит; у апарату свог критичког издања Фауста он примећује уз ту лекцију: Таланстегепде 5ебестуегђеззегипео Кјетег5. Њу је Ример унео у О, т. ј. у издање Гетеових дела из г. 1836—937. Колико је на том месту блеђе и безначајније Шед него Геја, увериће се лако сваки читалац.“ — Карактеристична за површност рецензента и његово слабо познавање немачког језика је и тврдња да ред: И чежња, давно одвикла, ме вуче.. садржи језичку грешку. Пе своме обичају, он не прецизира у чему је грешка, али свакако мисли на трпну употребу радног - глаголског придева одвикао, односно од"викла. Међутим, у нашем језику таква употреба није нимало необичнија него иста упстреба одговарајућег партиципа епбубћиј у ·-немачком: превод је овде дао и синтактички одраз оригинала, и тиме му се тешње приближио у једној врло индивидуалној црти. Да рецензент зна- боље немачки, он би то

био приметио. — Ред: Мегоџисћ јећ моћ! ецећ фФеззта! јез 21 ћабеп — рецензент, грешећи, као обично, у своме дословном преводу, преводи: Да ли да покушам овог нута да вас задржим — док Гете каже: Хоћу ли покушати

да вас овог пута задржим»> Иначе, ту није изражено толико колебање колико стрепња да ли ће успети; и та мисао је у потпуности изражена: и у препеву: Задржат хоћу ли вас овај путг Зашто је реченица упрошћена, зашто је морао да изостане глагол мегзисћеп, и зашто је то оправдано — то би требало објашњавати основцу; али већ малом матуранту то је потпуно јасно. (О том стиху, уосталом, још једном ниже, као пн о другим двема замеркама препеву Посвете). А поготову искусни књижевници -знају да се у препеву, како због различности у духу двају језика, тако и због потребе стиха, лук мисли и реченице мора често друкчије савијати него је у ориги"налу, њена унутарња садржина изразити у другом поретку. То је било неопходно н у препевима који су врхунац „творачке верности“, као што су Георгеови препеви Дантеа, Шекспирових сонета, и западних лиричара, нарочито Бодлера, или онај јединствени Хакслијев препев Бодлерове песме Еештез датпбе5. Рецензент, врло далеко од оваквих суптилности, такве препеве у Фаусту назива нетачним, и ставља уз њих као узорне своје дословне преводе, пуне грешака, иако ни сам није баш много уверен у њихову изврсност — и једино ту је показао неки траг самокритичности. Али кад ни то није (могао да постигне, на чему оснива право на критику туђих превода и препева» Тако је на пр. сасвим погрешно превео, у сувој прози, стих Еп Мапп дег гесћ! ти магкеп депке са Човек који помишља да ради ваљано. Репкеп овде означава циљ мишљења, као ашт ебуаз ђедасће зејп; у препеву, обележен је нешто каснији момент те психичке радње, почетак остварења намере: Када се човек својски ода раду. Да се „пази“! и „погледај“ употребљава у приближно истом смислу, мислим да је свакоме јасно. Котритепје Чгесћзејп је идиоматичан израз који није преводљив, а најмање је преведен са „комплименте удешавати“. Важно је ту баш низање, ређање комплимената, одн. српски ласкања. Стиху: Кео каде је олад за хлеб код пекаревих врата, рецензент замера отсуство — запете, а многе залете су убиствене за поезију. Стиху: Пробија се до касе суноврат —- замера нелогично спајање глагола-и прилога. Свак зна да су прилози речи које се додају глаголима. У чему је дакле нелогичност ПРАГ јер њу наглашава рецензент. Самом прилогу „суноврат“ могло би се и замерити понешто; али како је бледо и тромо дат у „узорном“ о пене Гетеов израз зе ОЕбесеп са „гурајући се“! Итд. Заиста је жалосно губити време обеснажујући овакве замерке.

У првом 'монологу замера се изразу богословија“, који је савршено тачан превод грчке речи „теологија“; није потребно бити хеленист да би се то схватило. Уосталом, и службени назив Теолошког факултета у Београду је „богословски“. Сасвим је загонетно шта се замера стиховима: Дапознам, ронећ у дубину, Шта држи онде свет у споју. Гете каже: аза аећ егкеппе маз Фе Меј Шт Јпегајеп 2изатшитепћа — што рецензент у прозном преводу, ничим неспутан, преводи:. шта свет у највећој дубини држи

~ ~