Naša književnost

105 _________ = Књижевност

>

речено: шта значи на српском „пар близанаца“») Дакле, и језички и садржински, превод рецензента је бесмислен; ваљда ни он не би упао у њега да се удубио у текст и погледао у неки коментар, јер ту би нашао да је то алузија на чувене стихове из ПЏесме над песмама, 45: Двије су ти дојке као два ланета близанца која пасу међу љи-" љанима. М. Њ, пасу, не: пландују; и немачко уееп значи „пасти“.

) – 1005

То су тобожње најкрупније „нетачности и отступања од текста ориги-_ нала“, оне које рецензент сматра недопуштеним и неоправданим и зато их наводи. А на шта се све то свелог На рецензентова неразумевања текста оригинала, на празна цепидлачења, дата начином недозрелим и некритичким, без аналазе и мотивације, и гарнирана дословним преводом у најсувопарнијој _ прози, за који сам рецензент признаје да је „далеко од свог дефинитивног облика“ (1), и у којем често има грубих погрешака. После овога долазе замерке песничком облику и чистоти језика; о њима је мање досадно писати јер се одговори на њих лакше могу поставити принципски. Тај нови одељак рецензент почиње речима: „У погледу метрике и версификације ствар стоји много горе. “~ Прво, и ја, а свакако и читаоци, били бисмо му веома захвални да нам је објаснио како диференцира метрику и версификацију, односно зашто је ова два појма ставио један уз други; јер метрика је ужи појам а версификација шири, т. ј. метрика говори само о размерима а- версификација поред тога и о римама и стрефама. Ово све, дакако, важи само са гледишта модерног стиха; јер метрика у најспецијалнијем смислу може се односити само на антички, квантитативни стих, у коме се мере слогови. И даља извођења. о томе су исто тако мутна као осневна „терминологија. О -стиху Посвете говорићу ниже; што се тиче целине дела, _ рецензент истиче у њој „непридржавање једног. одређено и утврђеног ритма“, „ритмичку неуједначеност, и њену „произвољност и непогчињавање метричкој сталности, неминовној кад“ пе у питању класичан стих“. Опет један мутан термин! Шта замишља рецензент под „класичним стихом“ > Овде истиче као његове битне особине „тачно распоређене цезуре и правилно акцентоване сликов е“ а на стр. 614 каже да се Гете лишавао тог украса (Т. ј. слика) кад је певао у класичним размерима. Ово је врло илустративно за рецензентову. слабу. „одомаћеност у тој области јер видимо да он употребљава термин“ „класично“ у два сасвим различна значења. Иначе, све што каже о „метрици и версификацији- и оригинала и препева сасвим је произвољно ни погрешно. На шта мисли кад говори о „непридржавању једног одређеног и утврђеног ритма“ 2 Ритам је у препеву свагда исти као у оригиналу, Т. ј. јамиски, сем у партијама где и- у оригиналу има неких отступања. Да ли рецензент мисли на број слоговаз = јер и то је могуће по његовој несигурној терминологији. Тај је савршено слободан и у оригиналу, креће се од осмерца до дванаестерца, а понекада прелази и тај број, на пр. ст. 2049—50. То је баш карактеристично за стих Фауста, који није ни у ком смислу „класичан“, већ „удобни КпшШејуег5 Ханса Закса“ (Шерер). Гете га је одабрао потпуно "свесно и са јасним уметничким циљем. Не седи Фауст само „у тесној готској соби са високим. сводом“; и цела стиховна зграда дела подешена је према времену у коме се,-бар у основ"ној концепцији, догађа трагедија, времену у коме су живели као савременици и Ханс Закс и историски Др. Фауст. То је прекретница 15 и 16 века, испуњена тежњом за свеобухватним упознавањем космоса, за овлађивањем силама природе свим сретствима, до практичке магије. На тој „фаустовској“ линији кретали су се многи репрезентативни духови тог -немачког позног средњег века или полу-ренесанса, савременици Закса и Фауста: Агрипа и Парацелзус — док је Лутер претежно на другом интелектуалном плану. И сви су они живели у архитектури у којој су преовлађивали елементи једне позне, по. грађањене готике, те је зато таква и зграда стиха у Фаусту. Колико је Гете на „њу. полагао, види се по томе што је још у последњој деценији свог живота, у једном разговору (са Сореом, из априла 1828) изразио жељу да