Naša književnost

Полемика __________ _________

Фауст буде преведен на француски, ито у стиљу до ба Мароа. МеЂутим, трећи чин другог дела, од почетка, од појаве Хеленине, сав је у античким размерима, све до појаве Фаустове: Хелена говори у античком јампскем дванаестерцу, јамнском триметру, према грчкој терминологији; а Фауст га прихвата и модификује у ренесансни и модерни јампски десетерац и једанаестерац. И затим се наставља чудесно преплитање античких и модерних размера: Због свега овога, сам Гете назвао је композицију Фауста варварском.. Али, да се вратимо тврдњама рецензента. Стих Фауста дакле ни у ком погледу није „класичан , ни у ужем ниу ширем смислу, сем у Хелени; рецензент је рекао да је „класичан само зато што је учио да Гете спада међу класике. (О „проблему класичног“ објавила сам малу студију у Зборнику Института за проучавање књижевности који излази ових - дана из штампе, и на њ упућујем читаоце). Колико је за рецензента мутан термин „класичног“ види се по поменутом тврђењу на стр. 614: „Слик је украс кога се Гете није никад лишавао (осим кад је певао у класичним разме“. рима)“. Овде вероватно под „класичним“ разумева античке размере, јер иначе тврди да је Гетеов стих- увек „класичан“. Ни ова тврдња није тачна. Гете је често певао у неримованом јампском десетерцу и једанаестерцу, Бапк мегзе-у а видели смо_ да то није антички размер, као ни неримовани трохејски десе-. терац у коме је испевана на пр. песма Бег Везцећ, и једна од "најлепших, 5ееТаћг!. Види се како је незгодно кад о питањима теорије књижевности говори човек тако малог знања као рецензент, а који уз то има и до крајности круте и анахроничне погледе на стих. О свим овим проблемима он није ни размишљао, Све те фразе о „класичном“ служе само као увод извођењима да су неке риме у препеву неправилне у погледу акцента. У примерима које наводи рецензент, отступања од правилности акцента једва су приметна (ло"ше-ишчезоше: тих-осетих; сен-обучен); понекад су јача, али нису неугодна (јасан-опасан, рано-одано). Да има неугодних отетупања, верујем — бар претпостављам — да би их рецензент пронашао. Јасно је да је њихов број. врло мали, у тако великом делу као што је Фауст ! (4612 стихова). Богатство нашег језика у акцентима тако је велико, нијансирање тако фино, да је управо немогуће одржати сваку нијансу при'римевању. М. Ракић ту је ретко „грешио“; међутим, и он има рима као јеже-вреже, плавна-тавна, па „неугодно сажети“ облик „видо“ — а цело његсво песничко дело износи много мање стихова од трећине првог дела Фауста. Дучић — да се задржим код старијих песника —- има сасвим неправилну риму у погледу акцента у Једној од својих најлепших строфа: ~ - - -

„Зборим ти несталој док жалосно плави Мртви сјај месечев на планинској рти.

7 Ти си још уза ме: врата су љубави Увек отворена као врата смрти. – „Али сем тих неправилно акцентованих рима има у препеву и велик број „неправилних“ рима у другом, гласовном погледу. Ја то сама истичем јер је питање принципско. У свом неспретном славопоју рими (на њега ћемо се још вратити јер је карактеристичан за рецензентов стил и његове погледе на песничку уметност) он сам признаје да и у Гетеа има неправилвих рима, само, сасвим природно, жели да њихов број прикаже што мањим. Ту би вредела једино статистика; али број ту није толико важан колико чињеница да таквих рима има и код Гетеа, као и код његових савременика. Има их чак и у врхунцима Гетеове лирике;“на пр. у четвртој станци Посв ете Гете римује три сасвим различита гласа „е“: Зећпеп, Тбпеп, Тћгапеп:.. Дакако, „по немачкој версификацији то је допуштено“, тврди рецензент. Ошод4 Псеј Том!... Међутим, и поред тог „допуштења“, новији несници, као Георге и Рилке, избегавају то неправилно римовање старијег типа јер је дијалектолошки неугодно. У погледу римовања много интересантнија од немачке је. енглеска поезија — а она је У том погледу увек била до крајности либерална. Енглески језик је веома богат- римама, много богатији него наш; ја то знам из практичког искуства јер сам превела око 50 партизанских народних песама на енглески (в. Књи5 Књижевност | 5 = = 5