Naša književnost

-Молемика = – 187

__У грећој станци, „следеће песме“ претворене су у „нове, а „душе“ У „срца“, и то у „многа“. Погрешно је. у 3 реду, „одјек круга тога“. Стих Мег= Иипсеп асћ! дег егзге Хуједетјапо говори о одјеку Гетеових раних песама У поворци којој је „први пево пој“, и то Савић тачно преводи са одјек је први изумро у њој. Четврти ред не могу да прочитам као стих; ваљда је у њему штампарска грешка. Препеву петог реда је подлога рђава лекција

Тлед место много значајнијег Геј4; о томе је било речи. ВемаП мислим да је грубо схваћено као „пљескање“. У седмом реду, песник не каже да је своје пријатеље „веселио песмом“, већ да су се они радовали његовом певању, без _ обзира да ли је оно било весело или тужно. ,

У. 2 реду 4 станце изостављен је епитет „озбиљан“, тако значајан за симболски „свет духова“. пђезштишт! никако није „бесциљан“. Али врхунац је у 4 реду оно „— Гле!“ коме нема ни трага у оригиналу, и које разбија етерични шапат — уколико га је Живојинсвић уопште пренео. Затим, даз афрепре Негу никако није „грубо срце“. И најзад, у последња четири реда, величанствено-једноставна као и цела песма, он уноси две јевтине и сладу-_ њаве фигуре, „вал нежности“ и „вео даљине“, које фалсификују основни ка"рактер песме, и Гетеове лирике уошште. Јер њена чар и јединственост је баш у томе што даје најтананија душевна треперења у чудесно директној дикцији, што је врло често „поезија без тропа која је сама један једини троп“. Неопростиво је уносити у такву поезију „вал нежности“ и „вео даљине“ — да и не говоримо о бесмислицама као „чар ваше пене“ или „сне чарајте сном“.

На крају ове анализе, желим да се извиним В. Живојиновићу. Она је изведена без икаквог нерасполежења или чак злонамерности, само у нужној одбрани и самоодбрани. Живојиновић вероватно није ни замислио свој препев као узоран и није крив што та је тако употребио, или, боље, злоупотребио · рецензент, и учинио му тиме медвеђу услугу. |

Ш

Мислила сам да се на крају још посебно осврнем на начин писања и "превођења самог рецензента; но то је врло уска и штура тема, и углавном сам је исцрпла у ономе што је досада речено. Могла бих се само још мало задржати на његовим рефлексијама о рими, стр. 614-615. Те, рима даје стиховима хармоничну звучност али можемо „оспоравати њен велики значај; те, новији песници „тврде“ да она спутава, али „они ипак постижу велику ритмичку гипкост и (!) помоћу слободног стиха“. Као да иначе ритмичка гипкост потиче од риме! И као да је једно исто слободни стих и неримовани стих! Види се колико је рецензенту слабо познат ега Ибге француских песника, који је махом римован. Рецензент, наравно, није ни покушао да одреди у чему је музичка вредност риме. Она свакако постоји, али је много мање у истицању ритма, а више у акцентовању мисаоне везе; и само риме које њу истичу имају високу уметничку вредност. Оне су, дакако, ретке. Мало даље, рецен-_ зент каже да је код Гетеа „све спевано у беспрекорном облику“. То је тврдња онолико суптилна као и она да је Посвета „песма у сваком погледу савршена“. А после тога тек долази запањујућа изјава: да Гете „савршенство облика и његову нераздвојну повезаност са садржином дугује свом великом версификаторском (!) таленту, и да је то „неоспорна чињеница“. Ту нам је рецензент искрбно признао колико је за њега јасан и једноставан проблем олноса садржине и форме: он га је решио као од шале „великим версификаторским талентом песника.

Из оваквих мутних фраза и недовршених тобожњих теоретисања састоји се и увод у напис; али већ смо се превише бавили теоријама и стилом)рецен"вента. Како сам преводи стихове из Фауста. Димитријевић, то су читаоци могли видети по наведеним примерима „узорног“ превода који он ставља уз

· Савићев препев. Како иначе преводи, то је благо и тактично, али за њега поразно, показао Ђ: Бањац у Књижевности, бр. ШП: за г, 1950, приказујући његов превод Клајстове приче Земљотрес у Чилеу. Извођењима Бањ-