Naša književnost
206
пепа. Хирц (забележио у Бабиној Креди).“ Значи да је таква упо-= "треба те речи сувише ретка, када се за овако ошширан речник мо-тао да нађе један једини пример; и то 7 једном еславонском селу. (Вук и Броз-Ивековић нису ни ово забележили. Иначе академи-= јив Рјечник, као и сви остали, на= води код овог првобитног значења
бости, уједати (нем. зјесћеп)“ са--
мо примере за мухе, комарце, змије и животиње које имају оштре
-зубе и рило које могу да забоду у
месо. Сви речници у вези са рибама наводе само значење под 2) хватати рибу удицом апсејт Још је једном Петровић цитирао нетачно, да не кажем. тенденциозно, речник. . Доказујући да реч Еитпоепјегцоке! значи само „доскочљивост“ и „ништа сем то, Пе-
тровић цитира Брокхауза, изостав-_
<вајуви баш оне речи које потврЂују моје гледиште: уогелмапа!
(тевбз! ађасћу ај) = вешт -говору (већином брбљив)
(подвучено и код Брокхауза) = Рег Зргасћ = Вгоскћаша, ТУ издање, 1940. Ристић-Кангрта бележе код "те речи само: „језичност го-=ворљивост“. Истина је да Сандере бележи само зргасћосуап, гали није Сандерс једини немачки лексикограф, нити је Речник немачког језика једини његов _речник. У Сандерсовим речницима страних језика забележено је и значење _„брбљив“ код те речи (Види Немачко-енглески и Енглеско-немачки речник!).
Не ради се устшште о томе шта ттте у овом или оном речнику, него шта та реч значи у Келеро-вом тексту. А то је сам Келер довољно објаснио. Он на неколико страница описује Манцову жену као притлупу, мандрљиву, која је „свом рођеном мужу од белог го-ворила да је црно“ = баш као оно познато „кошено-стрижено“ у наој народној причи „Зла жена“. „Бена језичност се претвори У скроз неискрену и лажљиву склоност ка ласкању и клеветању..“ Селдвилски мангупи долазили су у њену крчму само да уживају у њеној глупости. Заклањали су шаком уста пуцајући од
"скретно неумесном;
Књижевност
смеха, чепали се нотама испод стола и добапивали слане примедде
-на њен рачун Ето таква је била
та „доскочљивсет“- коју Петровић упоређује са духовитошћу _војвоБанских сељака, који „зводним“
"речима доскачу један другоме
„УЗ необојена кудељна скута носила је прелуче од зелене сви= ле. (е. 32). И ту реченицу Петровић упорно брани. „Овде се ради =— каже — о нарочитој, смешној сукњи о нечем што домаћица на свом месту не би наденула нити се у њој показивала, о нечем инди-
дакле о нечем што се у Срему назива баш скути= ма, речју коју је такође Вук забележио и дао јој право на књижевну употребу“ Шре свега ова реч је код Вука мушког рода, множи= на је скути а акузатив множи= не скуте (везе , скуте) а не скута,. као што пите Џетровић. Вук каже да то значи доњи крај кошуље особито женске; а у Срему и у Бачкој жене вежу преко
"кошулљца (кратке кошуље) ску-
те, који су начињени као сукња. „И будући да се скути не виде, они су свагда од дебљега платна. него коштушац.“ — Колико ли је ово Вуково тумачење далеко од тумачења Бошка Петровића. Према наштим народним песмама, скуте су
"имале-и царске кћери и нису се
тога стиделе („Која је ту Роксанда
Ђевојка, — Нек савије скуте и рукаве, — Нека купи бурме и прстење...“ =— Женидба Душанова). |
„Точевши му се најзад све и сувише запетљавати, прекиде он брбљушу и рече...“ (стр. 179) — и то је- реченица којом се Метровић поноси и правда је ци-=
· татима из Вука. Он се, каже, пар-
тицитом обијено служио, и просто
_му је криво шето ја нисам то при=
метио. Џетровић се прави као да се овде ради о обичној употреби пар-
"тиципа' (боље: глаголског прилога) "против које, наравно, нико не мо-
же ништа да има. Већ поодавно -се води спор међу нашим филолозима да ли се смеју овакве језичке
конструкције употребљавати у на-
шем савременом језику. Тај је спор покренуо Љуба Стојановић својом