Naša književnost

319 и | _ – Књижевност

ан се тада. Масе и изгледало је да ће насрнути на

оца. Али чим је старац подигао Бруну, он се“ згрбио, окренуо и.

_ изишао. <

И тако је живот пошао опет старим током, Јутро је будило Марка мучним грчем и дрхтавицом, и он је шкргутом зуби гонио од себе ђаволски плес крви и пути, савијајући се у клупко

под суканцем, док је његова сиромаштна · фантазија ковитлала

змије пред његовим очима, и те му љутице. нису дале живјети, савијале су се око његових труди, окивале му о стезаште „удове и он није знао како да их одагна.

Био је једини стари момак у селу. Тилштите су га године, двадесет и девет их је било, свака је носила по неку невољу, ни"једна није опраштала момку. И сад је у тај живот хтио да угура жену, да донесе оне њене“ руке и пољупце, да одагна мучна ју“ тра и змије љутице. Али отац не даде. Не даде ни онда кад је ону Антонији слагао комисију да би дошао до пара, да би

кућу доградио и оца подмитио. Он је тада рачунао просто: сто-

тину година овима овдје нико не може ништа. Ни бог им не може ништа. А: сад се ту тај Мате Билаћев испрсио и мисли да ће _ нешто постићи. Ђавла ће постићи. Комисија ће отићи-а њих ће Штолц све скупа изјурити са рудника, Зашто да се он у то петљаг А ако шути, испашће да се и он договорио с Матом. Зато је онако рекао. А послије је морао рећи Штолцу и ко је писао " тужбу, јер га иначе не би направио надгледником:

Али отац свеједно. није хтио удовицу Керића у своју |

Путем к руднику очи су му саме бјежале малену брежуљку на коме се бијелио поплочан кров једне осамљене потлеушице _ као заостао смет снијега. А кад би пред кућом заталасала тамна женска сукња, Марку би из Тол излетио глас сличан а

— Ено је!

_Кад је послије очеве смрти први пут прошао поред Керића куће, одлучио је да већ сутра оде тамо и доведе удовицу. Али тим би се кућица изгубила из вида, он би почео разговор са са"мим собом: „Да је доведемг Сада нема оца, нико ми не брани. Прије нисам имао: куће. Она је била у свекровој а ја у очевој.

Нит СЕ мотао к њој нит она к мени. Али Со нема оца, сад бих ·

| могао.“ · Десет корака даље ов је већ шаптао; . — Старац ће се у пробу превртати ако то учиним. "Страж му је грчио срце и убрзавао дисање, | — Завијаће ми вукодлак око куће. ЏПрексиноћ, бијатте блага суботња вечер, а тарбитуше евјетлуцаху на тамној пучини крша као свијетњаци. Марко се од-

лучи. Отићи ће ујутро и довешће жену. Али те ноћи усни чудан

сан који заувијек сломи његову одлуку. | Сањао је, како “на сопици пред кућом сједи са стројном и де(белом удовицом. И управо у најљешшем часу, кад је занесен привлачио к себи њено тијело, зачу се урлање и звекет ланаца. Пред њима се створи сав у благом диму стари Кршић с расокље-

, “