Naša književnost

Кидање > – — – __ - | 318

ним прсима, потежући тешке ланце и бијесно играјући с њима "око њихових глава. А Марко, у страху, скупи ноге пода се, сави – леђа и завуче лице у шаке. Ланци још једном заиграше и нестадоше. С њима нестаде и младе“ удовице. 'А он, избезумљен од страха, вирне мало између претију и заокружи погледом. Ничег више није било. Покуша да опружи ноге и руке. Не може. Ни маћи се не може. Широм отворене очи заковрнуле му у каменој грози. Схвати: стопала му ушла у тур, лактови се прилијепили за кољена, а шаке уз лице. И не може се маћи, не може звати, не може викнути. У смртном страху наиђе однекуд вал снате и он закричи, зајеца и пробуди се сав ознојен : и умо=_ ран као да је копао. Крај њега стоји Станка. -

= Шта ти је, Марког ,

Његове очи јошт колутају бен и избезумљене, и тек полако наилази у њих свијести дубе отттру пругу у Повијака

= Одлази!

Кад је посве дошао к себи, у кући више није било Станке. Ништа се није чуло, једино су на огњишту пуцкетали суварци и пламени језици увијали се око гранчица као змије. | -

Марко поново уздрхти. Обуче се, сједе уз огњиште и гурну. руке право у пламен. Кад га је осјетио, зачу и штумове села које се будило. Звецкали су звончићи на коњским ормама, пуцкетале __ војке и одјекивали дозиви. Чуо је Станку како изгони овце. Иза куће, у дворишту, неко је убацивао тежак терет у кола и викнуо на коње. „То Иван иде да узоре њиву“, сјети се он и изиђе на "врата. Иван је већ одмицао са Шимуновим запрегом, а изнад ограда на колима вирило је очишћено рало, ои птеви сивим одсјајем зоре. -

Стричевић Јаков већ је био узорао своју половину, овтатко како су то добри људи премјерили оног дана кад су дијелили прабу Кршиће. И поручио је Марку да ће земљу добро чувати. А сад Иван одлази да узоре њихову половину и тако ће дисбу у ствари признати. А шта би друго и могао сада да направи Са стричевићем Јаковом Марко ће већ уредити рачуне кад дође вријеме. Да се парничи, није имао новаца. А на њиховој поло= вини њиве већ је лежао дуг од три хиљаде динара, још од очеве несреће у руднику. Плаћали су камгту али дуг је свеједно растао па ће ускоро, ако га не плате, прогутати цијели њихов дио.

Требало би да оде с Иваном на орање. Али како да с њим оре кад су у завади. Иван је побенавио од оног дана у Антонији и умјесто да сад буде у добре са (Марком, па да га негдје угура на посао, он дигао нос као да зарађује стотине а не голу десетицу код газда Шимуна. Јест, да га је он проказао оног дана

директору Штолцу, али он је већ тада био смислио како ће брата

опет намјестити, па да буде вук сит и коза цијела. Али. ко може сада с њим, ђаво да га носи.

Марко се врати огњишту и тек _ што сједе, на вратима се каза дугачка прИНИка Мартина, Тарле.,