Naša književnost

СНОВИЂЕЊА | |

На длановима носим сва четири зида своје собе,

у очима ми двадесет четири пролећа прецветала

и све моје осмехе као беле птице пони ноћас О роо. па ми се од самоће чини.

слаб сам у овој тмини.

А ветрови бију у прозор мој, сав овај град у слици, спрала је киша са њега све плаветнило неба и ја ломан и малаксао као у непреболној грозници назирем обале дана ,

· _као сломљена врана. Е а Е-

'И чујем опет онај крик из родног града са пепелишта

од кога се осушио багрем што ми је у собу наносио лептире, па му се само један изданак зелени еред арвин та и мутне облаке прати

гу које зури мати. | Е а _

Зато све што сагледам и што заволим преко дана

нестане кад киша пада ко кад се обала одроњава, ·

па се заљуља преко пусте улице Морава недогледана кајд избију из пене беле руке жене.

И онда морам да крикнем што рат није прошао поред мене што сам све ужасе морао да видим кад нећу да сведочим и зашто ми се пред очима често њишу шуме запаљене,

па и извори горе

као ОИ бо

И онда морам да лутам као да сам повиленио од мрака, и да осећам како свако дрво по један јаук крије, па само чека да чује бат мојих сломљених корака

и кад пупољак никне 1 да из корена Питао - – а:

Да после паднем У собу на јастук таман од мене, да будан не макнем ПО и не отворим очи