Naša književnost
Сновиђења _ __ = - о С 317
да не бих видео све крике дрвећа, нечувене ко лишће јесење пало на камење. о — ј Па Зашто онда падају ове кише прне и несносне
кад данима после не могу да се опоравим, да се смирим, зашто и човеку и травци нису доста јутра и вечери росне и летња киша млака_ с дугом преко облака
2
Стала је киша и моје су руже-преплашене тице сада мирне. Видим две три звезде између рашчупаних крила. облака, осетим кад лист један тамо бо ЕР прозор лирне, па пружам длан без сете да тице. на њега слете,
г
И тако стојим, смештим се оној малој модрини неба
као некој боји даљине вечерње коју сам први пут сагледб и осећам да ми увек само длан плаветнила треба,
"да ми очи још плаве
упију зелено од траве.
5
И чини ми се да ће те мале ведрине после кише спасти овај свет коме сам све зидове руком дотакб
и да се од тог плаветнила свака грана на свету њише и лептир цвет постане
ако на травку стане.
И чини ми се да сам због тога некад цртао све тице плаве како лудују кроз мале облаке опшивене белим,
да су од неба лаке звиждале изнад : моје главе,
па им звезде што ћуте шапућу све И 5
О плаво небо, све те облаже што моје видике муте _ ветровима неким лаким однеси и потопи у море да моје очи као дечије на свет ненавикнуте виде како се плави
небо цвећа у трави!
Ал', ено, нестаје оне модрине, облак преко ње промиче, ветрови опет наносе муње на моје руке отежале, па ми све гране оног багрема што из камена расте, личе на црне и пусте свирале : које за песмом жале. а