Naša književnost

Полемика __ __ и 353

им се приговара.- На- и тамо где се брани, могу. јој рећи да нема права. По чему је лагати некоме „правилније“ него лагати некога Онда би значило да је правилније и сести к вама, што она употреб-_ _ ава, од опште употребљаваног. сести с вама или уз вас, (на не-

мачком тај глагол стоји са трећим падежом: зјећ 21 јетапдет већреп) — На истој страни је каже Аница Савић Ребац, „инкриминисан чак и израз кип Да, али не зато што се „у Београду каже корито“, већ што је великом броју људи (и. колега Анице Савић Ребац са Филозе фског факултета, дакле позваних. да знају многе нијансе језика) ова реч била непозната. Као и мени. У ПЕЊУ је, види се, једна за нашу средину чисто речничка реч.

Злонамерне је, више од свега, кад Аница Савић Ребац (чији сам поступак, као и преводиочев, у вези са версификацијом у преводу назвао некултур= ним — што је ствар схватања — али о којој нисам давао никакво друго мишљење) реченицама чија је сврха врло провидна даје о мени и више него карактеристику јавног радника. Свако ко ме познаје. морао .се насмејати твр= _ ђењима да се рецензент „већ годинама труди (подвукао Р. До па се = "приближи литератури“, „колико мало зна књижевну историју“ „ „уопште не - прати нашу данашњу поезију и приповедачку прозу, а још мање 15 (512) схвата и одобрава“, и тако даље. Али кад се напише да „рецензент стоји још увек (512) на становишту оних људи који су хтели да богатство нашег језика сведу на језик градске чаршије, Те и не слути колико је оно данас застарело и отишло. у неповрат после нашег ослобођења, кад су слободно проговориле све покрајине“, онда нам је сасвим добро познато шта се тиме хоће да постигне. Колико је овакво подметање достојно поштеног човека и колико му лун на част, то нека оцене сами читаоци. _

- __Хоћу и ја да се извиним. Велимиру и ОТа ИЕ | јер сам му, по речима. „Анице Савић Ребац, навођењем његовог врло песничког превода „Посвете“ учинио „медвеђу услугу“, то јест навукао на њега неугодност неправедне критике. Али постоји нешто што Аница Савић Ребац неће да види: незнатна „отступања од оригинала Живојиновић је богато оправдао "поетичношћу свога. превода, који делује као песничка творевина, без обзира на то да ли га сам преводилац. сматра за узорно дело, или не. А кад би превод Милана Савића у редакцији "Анице Савић Ребец и био минуциозно тачан и у сваком погледу одтоварао смислу, оригинала, та минуциозна тачност ни из далека не би могла да искупи његову непоетичност и суву прозаичност ~

Најзад, пошто мој одговор носи обележје писања рто Фото, да кажем неколико речи и о једној епизоди коју Аница Савић Ребац претвара у главни аргумент, да би показала моје неспособности и као преводиоца. Превео сам, прошле године, приповетку Хајнриха фон Клајста Земљ отрес у Чил ву О преводу је Ђуро Бањац написао у ПК ИН прикав у коме је, како каже Аница Савић Ребац, „благо и тактично“ изнео извесне недостатке и омашке, Са његовим примедбама се не слажем потпуно, а са тоном, који није ни благ ни тактичан, ни најмање. Критичарски дуо Ребац-Бањац сматра да ме због тих. о самнасст штампаних страна“ треба дефинитивно окарактерисати као рђавог преводиоца, а прећутати чињеницу да сам; с француског и немачког, пре и после тога, превео око сто двадесет штампаних табака прозе, Тито, заокругљено, износи две хиљаде! страна, а сем тога и прили"чан број стихова Р. М. Рилкеа и Франсиса Жама, уз то и редиговао досад бар трипут толико. Мени је незгодно да сам говорим о томе; али ако је Ребцима "и Бањцима згодно да прећуте ту чињеницу, која им је свакако позната, и мени је згодно дошло да о томе обавестим оне који то још не знају. Јер њихов поступак се не По назвати ни објективним ни исправним, па макар

га правдали „„великодушним“ прећуткивањем или (омаловажавајућом „необаве-_ штеношћу“.