Naša književnost

__ОСБрРЦИ _

СТВАРНОСТ И ИЛУЗИЈЕ

ВРЕМЕНСКО И ВЕЧНО У тРЧКОЈ ТРАГЕДИЈИ.

Познати француски хелениста Андре Бонар, који у свом раду тежи да се служи _ научним „методом испитивања и оцењивања издао је недавно у Најшателу једну занимљиву и изванредно сугестивно писану студију посвећену проблемима грчке трагедије. Као што то врло јасно истиче и“ сам

наслов који дело носи, Трагедија и Човек, Андре Бонар настоји да.

покаже људски смисао. дела великих грчких трагичара.. Проверени зналац античке књижевности, он у овом свом новом делу намерно обилази сву културно-историску проблематику грчке трагедије, настојећи да је објасни

искључиво са становишта савремености, снако како она данас, својом ЕР

ком снагом, делује на свест и имагинацију модерног човека.

о и се „објективној књижевној историји“, која у делима грчких класика настоји да проникне У друштвено-историску суштину њиховог порекла и у временски смисао ЊИХОВОГ значења, Бонар тим делима приступа «као живим, органски сливеним уметничким: творевинама, које су се током вековног развитка људског и уметничког искуства обогатиле новим смисловима, НОВИМ нијансама- значајс и вредности, Тај свој став он врло концизно образ-

_ лаже, и теориски: „Рођена у историји и из историје, дела песника су нам.

приступачна и добијају своју вредност за нас само у нашој историској садазињости, тојест после укидања историског времена које нас дели од њих, у њиховој садашњој новини. Једини критички метод који ми изгледа достојан тежњи песника —- оне речи због које су-они проговорили — у томе је да тражимо шта је њихова реч постала за нас. Јер песник је написао само реч која је у постајању. Реч коју он тражи да ми пооЕо створио, у сваком тренутку када је читамо, нашим сопственим књигама.“

Са тот, у суштини потпуно. антлисто р иског гледишта, Бонар при-

ступа анализи грчке трагедије уопште, и у њој, првенствено, Антигоне, Прометеја и Хиполита. Ако је извесно. да фермална и привидна ерудиција, којима су обично тако страшно оптерећене студије из класичне литературе, готово редовно ништа не доприносе бољем разумевању уметничког смиста велике грчке литературе, чини ми се да ни овакав наивни став привидне десциентификације, који је потпуно

супротан оном првом, такође не може много допринети потпунијем ДОЖИВ=

љају грнке класике. Шта би, на пример, овако псетски стилизована интерпретација Антигоне могла допринети правилности. или интензитету дОжИв=

љаја савременог читаоца или гледаоца пред Антигоном: „У овој страшној

причи у којој смо већ сазнали за смрт Антигоне, у том крајњем тренутку

–

~