Naša književnost

Рт

369 - = На — - И НОС

Да би доказао да Лабишев водвиљ има своју озбиљну меру идејнореалистичке вредности, Милан Богдановић се, у свом темпераментном и по-

~ летном аргументисању, позвао на „старога Лансона“. Из Лансонове Исто-

рије француске књи жевно ст и, „у којој је Лабишу посвећено, тачно по мери његове вредности, свега пола стране, он је одабрао неколико

_ реченица из два пасуса и претворио их у један. цитат: „Ако је Лабиш заузео

место изнад свих својих такмаца... то он дугује оном зрнцу здравог. смисла које безмало увек уздиже његова лакрдијања.. Лабиш често оставља на нас узнемирујући утисак да сви ти његови глупаци, ти пометени и поремећени · људи којима се ми увесељавамо, уствари нису од нас далеко. е Ту се цитат завршава, и Богдановић додаје: „Дакле, Лабиш има здравога разумевања за

"друштвену стварност из које вади садржаје за своја лакрдијања, и и уме и може да уобличи ликове који су реалистички убедљиви.“

_Разуме се, нико паметан не би могао. спорити право Милану Богдановићу, који. има изванредан дар за уочавање и још већу еластичност за нијансирано формулисање мисли, да брани концепцију о Лабишовом „здравом разумевању за друштвену стварност“. Но баш тај његов полазни аргумент из кога је доцније развио целокупну своју необично вехементну критику р ежиске концеп-

"ције комада и за коју се он оним одлучним „дакле“ позива на Лансона, у _ директној је супротности са смислом Лансонове- оцене Лабиша као позо-

ришног писца. Непосредно пре првог дела горе наведеног цитата из Лансона,

могу се прочитати ове речи: „Водвиљ је цветао између 1850 и 1870, са Лабишом,

који је дао, првенствено у позоришту. ПЏале- Роајал, ремек дела овог реда. Била би тешка глудост (Поштде зофзе) узети сувише озбиљне ту фан-_ тазију плодну У смешним проналасцима, те водопаде лудих ситуација, које тако "неусиљено проистичу из почетних елемената једног сижеа. Али.“ (и ту

се настављају речи које Богдановић наводи).

Као што се види и из овог шкртог цитирања из Лансона“ и Богдановића, Милан Богдановић у својој критици, позивајући се на Лансона, и не "ради ниата друго него оно што Лансон осуђује речима које нећу да поновим: он узима сувише озбиљно ту „фантазију плодну у смешним“ проналасцима! Али, у даљњој анализи ни сам Богдановић не инсистира на томе да- је Лабиш- дао. директне елементе реалистичке опсервације и критике стварности... Тај реалистички карактер - Сламног шешира, који је по његовом мишљењу режија потпуно. изневерила, он пре свега види у једној извесној реалистичкој атмосфери“ овога: водвиља, атмосфери која је „управо оно што комедијама. Лабиша обезбеђује трајање и чини их и после сто година присно занимљивим. Она је дала повода староме Лансону да констатује да је Лабиш, међу најбољима, ухватио морално- друштвени. лик Другога Царства па самим тим и сбележио и. његово наличје. Те атмосфере, међутим, у Лабишу на сцени Београдског драмског позоришта није било. Она је ту из Лабишове комедије била прогнана. 8

Где је писац овог "тако отсечно реченог суда нашао код "Лансона мисао да је „Лабиш.. ухватио морапно-друштвени лик Другога Царства“, остаће тајна, пако је изван. сваке сумње да се то за Лабиша као позоришног писца уопште може рећи. | Али, кад је реч о „старом Лансону“, који је одлично знао чињенице, и то поводом Сламног шеш ира, онда та тврдња постаје управо чудна: Сламни шешир написан је п игран равно пре сто година, " 1851 године, а Друго Царство отпочело је државним ударом Наполеона Бона-

.