Naša književnost

зоришни критичар Бенжамен Кремиес, који је за време последњег рата одведен у концентрациони логор и убијен. Тај есеј издавач је додао књизи, као

неко драмско дело узбудило, нотребно Је било да он у њему. "нађе. једно откриће или бар траг открића. У његовом репертоару нема ни једног јединог дела у коме човек не превазилази самога себе. У драмским рукописима он је _тражио, на 'овај или онај начин, _ манифестацију „Духа“. Отуда његов презир према голој мсихолошкој анализи, ма како она оштра, ма како нова била, отуда његово признање да не разуме једног Расина или једног Маривоа,

- Када би једном уочио НЕ у једном делу, Питоев је сањао само о томе

како да га инкарнира, Отелотворити тај божански дух, тако је он схватао задатак редитеља. Театар "је за њега у“ суштини био једна демиургија... Или, у једном другом смислу: помоћи гледаоцу да се приближи театарској апсолут-

ности, то значи отворити му пут "за све остале апсолутности. Отуда је ла

- тарска концепција Питоева била морална, социјална, чаки метафизичка.“

Занимљиво би било конфронтирати, код Питоева, теорију «с праксом. Једностраност његових схватања изразила се и морала се изразити, — то знамо и из појединих критика — и у његовим сценским реализацијама које су тако мало водиле рачуна о животној подлози сценичности, Али оно што је било изванредно. снажно, чак велико, у сценским визијама овог магичара позор-

БиНе онај дах поезије и лепоте,“ “стваран, моћан, истински, да ли је увек имало

свој одговарајући теоретски облик.-у његовим " концепцијама Ако издавач, свакако с извесним правом, назива сву књигу његових студија и бележака његовим „естетским тестаментом, треба отворено. рећи да Питоевљева написана мисао нема ни издалека ни ону чар. поетичности, ни онај дах лепоте; које су биле одлике његових најбољих она реализација. ;

око ЈЕДНОГ ЦИТАТА ИЗ ЛАНСОНА

-

Београдско драмско позориште, тај млади: позоришни колектив који тек покушава да нађе свој пут и свој израз, дало је као прву своју овогодишњу

премијеру, раније од осталих позоришта у престоници, ВОДВИЉ Сламни Е

шешир Ежена Лабиша, у једној духовитој и слободној интерпретацији,“ која. је сва од верва и фантазије, бар у интенцијама. Према овој занимљивој сценској интерпретацији, о којој ће у нашем часопису још бити речи, „Књижевне

Осврти _— | 859.

_- поговор. У њему Кремис овако тумачи Питоевљева стремљења; „Да би га“

новине“ заузеле су, супротно од критика у другим листовима, потпуно

негативан став: У своме броју од 27 октобра оне су сбјавиле један исцрпан

_ приказ премијере од Милана Богдановића и један узгредан осврт Хуга Клајна,.

оба писана с очигледном намером да докажу, сваки својим аргументима, да је редитељ ове претставе, Софија Јовановић, изневерио смисао Лабишовог водвиља и да се послужио методом који О АЕ уметничку функцију театра у социјалистичком друштву. Не улазећи овога пута у критичку анализу схватања која оба критичара овде заступају, задржаћемо се, у оквиру ове рубрике,

за сада, само на једном конкретном детаљу: на једном дитату из Гистава _ Лансона. _ : - -

108. 3 155 2 :