Naša književnost

„Белешке _ ~ -

хришћанске вере. Њих је Турчин, кад је освојио краљевину Босну, оставио у њиховој вери. Друго су Срби које они зову Власима, а ми их зовемо Бићима или мартоло=

зима. Дошли су из места Смедере-.

ва и гочког Београда, а вере су св, – 7 – о Шавла. Ми их држимо такође за

добре хришћане, јер не налазимо

никакву разлику између њихове и римске вере. Трећа нација су пра= ви Турци. То су нарочито ратници и чиновници, који врло тирански владају објема пре споменутим на= пијама, хришњанским поданицима. Њих (хришћане) је турски цар, да само сорађују земљу, оставио до= сада у њиховој вери (изузев оне које младост и лакоумност наведе

а се- потурче). Оставио им је и

ихове свештенике, пркве и друте обреде.“

на своме путу, кад су ис код Кључа, вели да је тамо видео мноте мартолоте ми овчаре. Гај крај и данас је овчарски, па јебиос пи у оно време, а пошто је то била гра"ница према Хрватској, то је турска управа дала оружје и хришћанима да чувају границу заједно са тур-= ском војском. Тај начин одбране граница нашли су Турци и код Трка, па отуда и то грчко име мартолог. Шрема томе нису сви Срби у Босни били мартолози, ка-= ко он каже, него само они на граници, Даље, и из осталота његова текста, како ћемо видети, није му тачна тврдња да су Срби дошли од Смедерева и грчког Београда. Он је то вероватно тако узео због травославне вере које су били ти босански Срби, Кад се погледа геогтрафска карта, па се уочи положај Босанске Крајине с једне стране и положај Смедерева и Бео-

града с друге стране, очито је да

је та Курипешићева тврдња нетачне. Кад би Срби од Смедерева и Београда ежали испод турске власти, бежали би преко Дунава и Саве у Бангт и Срем, док још нису били под Турском, а не би се кретали на тако велику даљину и то опет под турску власт. Против тога говори и народно одело и наречје. После тога бележи Курипешић

какве све порезе и намете дају хришћани обеју вера. Од свега им

је де ШИРО Турчин сваке го-

383

дине одузима од сваке породице лепу и даровиту децу од 1015 година, па их води у Цариград и та-= мо преводи у турску веру и васпитава за јаничаре. Стота су, вели, хришћани обеју вера врло незадовољни и радо би се преселили.у хришћанске крајеве. То су кријући исказивали члановима посланства. Чини се да је посланство на путу долазило у додир највише са“ православним Србима, којих је и онда био највећи број. За њих каже Курипешић, „које ми држимо за праве хришћане, а који, и поред неописивих невоља и великих насиља, остадоше посто-. јани у спасоносној _ хришћанској. вери.“ = у 5 Интересантна је њетова белешка од 16 септембра кад су били близу“ Рогатице. Ту су на једној узвиши=

"ци наишли на пет врло великих . камених гробова. (стећака), па су

се чудили и они и Турци, „како · је тих пет великих каменова, четвртасто истесаних, изнесено на ову главицу“. Од суседних сељака

- дознао је да су то гробови војводе

Радослава Џавловића, који је некада владао у тој земљи, његове

"жене, сина и брата и вернота му

слуте. „На великом надгробном камену истесан-је на српском језику и српским писменима натпис са овим речима“: „Ја војвода Радослав Павловић, господар и кнез ове земље, лежим овде у овом гробу. Док живљах, не могаше ме тур= ски цар никојим јунаштвом, ни каквим даровима, па ни борбом, ни великом силом са:-моје земље ни потиснути нити победити; још мање сам мислио да се одрекнем своје вере, Бог ми је дао да сам мното пута победио Турке. Хвала Богу и слава што вазда веровах и

"тшто своју земљу остављам још у

хришћанској вери“.

За камени споменик војводина вернота' слуге каже: „На камену је истесан крет и наттис на српском језику и српским словима, са овим речима: „Војводо Мавловићу, господару мој, тебе љубљах за

"свота живота, верном службом. слу=

тих теби. Сада лежим мртав под твојим нотама, јер хоћу и у земљи да сам ти веран слуга. То си ти заслужио, славни им јуначки кнеже, јер је твој мач за веру