Naša književnost

270 “ ~ Е : о БЕ Књижевност

Његош је, дакле, узео стих народних гуслара. И добро је урадио, јер је за човека епске и гусларске средине ова форма и најподеснија. То је уствари најлакши облик уметничког певања. Народни десетерац ничим не спутава песникову мисао: - ни јрит=

_ мом ни римом. Он је постао класична форма нашега језика. У

времену када је цео свет хвалио нашу епску књижевност, која је, такорећи, сва у десетерцу, сасвим је природно што је „Гореки вијенац“ тим стихом и створен. Језик и дух косовске. епопеје - дали су уметничку боју и „Горском вијенцу“. Може се само рећи да је наш велики песник, јачином свога генија, надмашио и народну класику, па је, унеколико, створио и свој десетеран. Онако, отприлике као што су његове мисли добијале неку особиту, пословичку кристализацију, тако је и десетерац у „Горском вијенцу“ добио извесну специфичну боју песничког израза. То је она Његошева дикција која се намеће памћењу читаоца и којој, чини ми се, нема равне у литератури.

На крају овога разматрања о техничком стварању „Горског вијенца“ треба се осврнути и на уводну песму, којом је песник своје највеће дело посветио Праху Оца Србије, Карађорђу. · Концепција и сама техничка обрада ове Посве те, дале су повод многих коментарисања, и много се мастила пролило да се попуне и некако објасне оне празнине које су у Посвети обележене тачкицама, -

Сама Шосвета, онаква каква је у спеву, има 38 стихова, а четири празнине, са по шест редова тачкица, треба, по миштљењу неких, да означе: да-је из песме изостављено 24 стиха. Из те претпоставке настала су разна нагађања, која ћемо овде само укратко поменути. Било је ту мишљења да је песма цензуром скраћена. То је мишљење изнео Љубиша, први Његошев _ коментатор. Други, савременици Његошеви: Медаковић и Анастас Јовановић, причали су, међутим, да су изостављена места величала кнеза Милоша, па их је владика најзад избрисао. Штавише, ово уплитање Милоша у тај мотив, раширило се у анегдоте, Какву имамо код Милићевића, да је дело требало да буде и посвећено Милошу, па да је, због неког неспоразума између владике и кнеза Милоша, ствар окренута на Карађорђа.

Овакви коментари немају, међутим, никаквог оправдања. Они су поникли из времена када је владала Обреновића дина. стија, па је ваљда некако у вези са политиком направљена једна таква претпоставка. Кад је Милан Решетар почео да комента“ рише „Горски вијенац“, изводио је закључак, да су изостављени стихови на неки начин били баш уперени против кнеза Милоша, па да их је песник, из неких обзира, приликом штампања. избрисао. Та мисао дала му је идеју да песму треба допунити, и допуну је поверио Јосипу Берси. С том допуном, и коментаром „Рештетаревим, дело је почело да се отштампава, али се редактор ипак. предомислио, обуставио допуну, и песма је опет остала онаква какву је Његош објавио у првом издању. :