Naša književnost

300 Е 0 о – - Књижевност

ства, коју мозже написати само умјетник ј једнак квалитетом оном кога' описује, дојам је гранитне јединствености умркбе нидним моментима неке благе. као површне „књижевничке“ небриге у чему се крије заправо суверено свладавање и сигурно кретање у областима о којима је говор. Уз Отиста Родена само је један умјетник који је уживао потпуну његову наклоност, за којег је био у стању најозбиљније изјавити, да без његова дјела напросто не би могао бити: Хеан Џетер Јакобсен, Тај велики дански КЊИКОВЕИК, тај велики сентиментални, неналмативи пјесник у. прози (иако је писао и пјесме) са својих шест новела, романом „Нилс Лине“ и: прекрастом 155: КОМЕ Марија 0 , заносио је подједно Рилкеа. = Одное Руџткеа наспрам тајне гледања, наспрам тајне дожив-

љавања, његов однос наспрам интуитивних луцидности, упијања вајског пут ка трансформацији у израз, изразио је сам прегнантно у неколико виртуозних надарених опазака, које је унио у књигу „Записи Малтеа Лауретс Бригеа.“ __„Мислим, морао бих почети нешто радити, сада, када учим гледати. Двадесет и осам ми је година и нисам ништа написао. Да поновимо: написао сам студију о Карпачију која је лоша; написао сам драму која се зове „Брак“, у којој развијам нешто криво с дволичним средствима — и стихове. Но са стиховима је "човјек мало учинио, кад их је писао млад. Требало би чекати с тиме, сабирати цијели живот из душе и мирноће, из дугог ар вота, кад би било могуће, и тада, сасвим при концу, чевјек о можда написао десет редака, који би били добри. Јер стихови "вису, као што то људи мисле, осјећаји (они се јављају рано) стихови су искуства. За један стих је потребно видјети много градова, људи, ствари, треба познавати кретње, које чини ситно цвијеће кад се отвара ујутро. Треба знати умишљати путове у непознатим крајевима, неочекиване сусретаје и састанке, које је човјек давно видио да се приближују; дене дјетињства који су још увијек неразјашњени треба знати замишшљати родитеље своје, које је морао повриједити, кад су му доносили какво весеље које он није схваћао (то је весеље учињено за другога), дјечје болести које почињу у дубоким и затвореним собама, ју“ тра на обалама мора, само. мора, мора, ноћи на путу које су подрхтавале веома високо и летјеле са звијездама — и није још доста емјети мислити на све то. Треба имати успомене на многе љубавне ноћи, од којих није једна-налик на другу, на криконе жена у порођајним мукама. Код умирућих треба бити, треба сједити-крај мртвих у соби с отвореним прозорима, буком која је долазила на махове. Није доста посједовати. успомене. Треба И знати заборавити кад их је много и сувинте, потребно је бити ванредно стрпшљив да се дочека час кад ће се вратити. Јер успомене саме још нису ништа. Истом кад постану крв у нама, поглед, кретња, када су безимене и кад их је немогуће. разликовати од нас самих, тада се може десити да се, у врло ријетким тренуцима, из средине ових успомена издитне права Р ијеч стиха.