Naša književnost

400 3 Књижевност

вота не само да није наставак епохе окупације, не само да није посмрче ненадвладаних искушења и недуховности из доба владе. "немачких и домаћих туђина у земљи, него је чедо бескомтромисне борбе против спољњег и унутрашњет непријатеља, па према. "томе и против пи искушења и те недуховности, уколико је ње било, а било је, и уколико је остало, а остало је, међу нама.

На стази судбине народне већ се налазимо и на њој смо се налазили већ 29 новембра 1943, већ 7 јула 1941, већ 27 марта 1941: још пре но што је било свршено са окупацијом, било је У - сврштно са свим оним кобним што се у краљевском Беопраду било угнездило као домаћи окупатор, што се провла-= чило још из прошлог рата, већ од Солунског процеса, од самог зачетка краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, преко „александровске Југославије“ све до потписивања Трипартитнот пакта и што је било остало као гњило наслеђе, у историском смислу, недовршене окупашије и емиграције. Од 1918 до 1941 лабиринт се настављао, водио неизбежно у прну јазбину хитлеровског терора, али водио исто тако неизбежно излазу из те јазбине, који је морао бити истовремено и крај лабиринта: излаз на пут судбине најоодне. Почетак топа шута био је Устанек, али ка излазу на тај пут ишло се и кроз црну ноћ окупације, кроз коју су не само пролетале креснице, него и севаште, преко читавог мрачног неба, титанске, титавске муње Револуције.

Овога пута неваљалства и посрнулости окупације не стоје више, после ослобођења, у процесу своме, а да је прошлога пута било тако то одређује природу реакционарног режима старе Југославије, није то случајност без смисла да је истог месеца исте године када је Исидора Секулић објавила своју горку белешку о окупацији, о држању београдске буржоазије под окупацијом, прокламован Видовдански Устав и да је тога дана Спасоје Стејић бацио бомбу на регента Александра, а да је нешто више од месец дана доцније донесен „закон о заштити безбедности и јавног поретка“. То што је онда било тако, то, ретроспективно одређује, или бар тумачи и природу те прошле окупације, њену морално-политичку климу, њена неваљалства и њене посрнулости. Неваљалства, честитости и страдања овога пута далеко су превазишла она претходна, а посрнулостиг Можда и оне. Окупација је један факт који као такав код нас још никад није анализиран, један дуготрајни доживљај милиона који као такав у ствари није ни описан, који се никако не може окарактерисати а још мање исцрпсти прно-белом схемом која зна само за борбу "с једне и издајство с друге стране. Окупација је заиста стање у · коме се аутоматски врши једно строго морално разврставање; она је стање, такође, у, коме се и сувише јасна види, како је, још увек, три стотине хиљада година после појаве човека на земљи, жалосно бити човек. И овога пута, шта могу, то треба отво-