Naša književnost

Маргиналије - - ј 401

рено рећи, било је много жалосног у окупираном Београду, и каткада је веселост била оно најжалосније; било је много нејуначког и жалоснот, као што мора да буде кад је основни заједнички доживљај људи окупација, не рат, него баш та нездрава. клима, та болест, та магла у којој се не може дисати, то трајно стање неподношљиве депресије, то дно живота, тај неживот: окупација. И то жалосно не треба фразама крити. Ми немамо за то никакве потребе. Светлошћу Устанка обасјан је и окупирани Београд, и било је у њему доста горкот поноса, и доста славом откупљенот, очиштћеног страдања, да можемо без стида погледати у тамне сенке и сиве полусенке тога времена. Подижући оптужбу против посрнулости, тојест не само против онога што је наказно и зло, него и против онога што је само одвише људско, жалосно и ситно, ја истовремено браним тај јад, тај јад наш насушни, нашш грех без величине, ту живу жалост, ту полумртву варош. Било је срамоте, много, и можда много више но што се то признаје. Али било је још: више страдања и самилости, и честитости. А сама чињеница да смо живели. под окупацијом није срамота збот које се треба стидети и о којој се не би смело говорити. И борба се водила, дуго времена, тако. „ужасно далеко од нас.

"То је изванредно осетила Митра. Митровић, када је у једној исповести која је несумњиво једна од најпотреснијих и најпоетскијих страница написаних у овом Рату и о овом Рату („О · једном Заносу“, у „Борби“ од 1 јануара 1945) написала:

„Београд се, кад смо га гледали из Јајинаца, био простро пред нама, бео, на две велике реке, као уморан човек на ливади, руку широко испружених, Дише ли или је мртав од умораг Уме ли дочекати слободу2 Је ли мн њега скаменило робовањег Хоћемо ли познати свој град»“

Познали су београдски партизани свој прад, свој град који. вије био престао да дише, плућима и живих и мртвих хероја, оних који су били остали и оних који су били отишли да се за његову слободу боре, и плућима малих нејуначких људи, па чак и оних који су били посрнули, кад су им брата стрељали, кад им је дете гладовало. Познали су ослободиоци свој прад, своју чудну расуту варош коју је судбина бацила на то раскршће светова, на то поприште постајања, на то ратиште доба и олуја, познали су га јер је он сам себе у.том праскозорју опет једном познао, јер себе ни у слабостима таме, ни у огњу страдања, ни у магли искушења, никада, у своме труду, у свом умору, у својој грубости, у своме хумору и у својој можда. јошт безобличној души, није престао да познаје.

_ Марко РИСТИЋ