Naša književnost

А. Бенет и госпођа Браун | 425

птрадити и срушити куће. И ту је била британска публика, која је настојала на томе да јој се прво покажу боце с врућом водом. За то време јурио је воз у правцу станице, где сви морамо сићи.

То је, ја верујем, била та тешкоћа, пред којом су се нашли

млади писци око 1910 године. Многи од њих — ја мислим пре _ свега на Е. М. Форстера и Д. Х. Лауренса — нашкодили су својим првим радовима, тим што су покушали да употребе старе алатке, уместо да их одбаце. Покушали су компромис. Покушали су да своје лично и директно разматрање необичности и значаја једног карактера повежу с Голсвортијевим знањем индустриског законодавства и с Бенетовом присношћу са „Пет градова“. Покушали су, али су имали исувише фино, исувише јако осећање за госпођу Браун и њену чудноватост, да би и даље с тим наставили. Нешто се морало догодити. По сваку цену, ма то. стало главе и драгоцене својине, морала је госпођа Браун да буде спасена, изражена и приказана у свом битном односу према. свету, пре него што се воз заустави и она заувек ишчезне. И тако је отпочело рушење и разбијање. То је оно што ми чујемо около нас у песмама, романима и биографијама, чак и у новинарским чланцима и есејима, бука разбијања, гурања и падања и разарања. То је доминирајући шум у Борђијанској ери — жалостан шум кад се помисли како су била мелодична ранија вре-= мена, кад се мисли на Шекспира, Милтона и Китса или на Џен Остен, Текерија и Дикенса, кад се помисли на језик и на васиону до које се он може уздићи, кад је слободан, и кад сад видимо тог истог орла у кавезу, почупаног перја и како крешти.

Пред овим чињеницама, са тим шумом у ушима и тим успоменама у мозгу, не могу стварно да порекнем да је Арнолд Бенет имао један разлог за оптужбу да наши млади писци нису способни да убеде у реалност својих карактера. Морам да признам да они не дају од себе са викторијанском правилношћу по три мајсторска дела годишње. Али ја нисам потучена, ја сам пуна поуздања. Јер верујем да је стање које сам описала увек онда. неизбежно кад нека престарела или сувише млада конвенпија, уместо да начини мост између аутора и читаоца, постане препрека и провалија. Ми у ово доба не патимо од старачке изнемоглости, већ од чињенице да не располажемо никаквом нормом у облицима наштег опхођења, коју би, како читалац тако и писац, могли да усвоје као први степеник за летшши однос пријатељског обраћања. Литерарна конвенција нашег времена је тако вештачка. = приморани смо за цело време посете да говоримо о времену и само о времену — да није никакво чудо ако се слаби поведу да у бесном пеовању даду себи одушке, и јаке ако примами да руше правила литерарног друштва, па чак и његове темеље. Предзнаци тога могу се свуда опазити: повреде граматичких закона, хаотична синтактичка решења. То је тако, као кад би се какав деран, који проводи код своје тетке крај недеље, ваљао по ле3» 5