Naša književnost

426 - . - ; Књижевност

>= 7

јама гераније, само из очајања због свечане недељне досаде. Одраслији писци не поводе се, наравно, за овако разузданим испољавањима рђавог расположења: Њихова је искреност пуна очајања, а њихова храброст опромна, те не знају сад ни сами да ли треба да једу виљушком или прстима. Ако на: пример читате Џемса Џојса или Т. С. Елиота, пашће вам у очи непристојност једнога и нејасност друтота. Џојсова скаредност у његовом „Улису“ изгледа ми као свесна и срачуната непристојност очајног човека, који у жудњи за чистим ваздухом мора да разбије прозоре. Понекад, кад је неки прозор разбијен, он уме да буде величанствен. Али колико расипања снаге! И посматране при светлости, како жалосно и једнолико делују скаредности, кад нису пресипања набујале животне снаге или необузданог духа, већ добро промишљени и социјални поступци човека коме је потребан свеж ваздух. Слично је и са Елиотовом нејасношћу. Овај је песник, верујем, написао неколико најлешших строфа у целој модерној поезији. Али колико је он нетрпљив према уобичајеном начину поступања и добрим друштвеним манирима, према увиђавности за слабе и оне који тешко схватају. Кад се наслађујем лепотом која прожима и заноси у некој његовој строфи и кад потом помислим да морам да начиним вртоглави и опасан скок до другог реда, и тако од реда до реда, као какав акробат који вратоломно лети од вратила до вратила, тада се зажелим, морам признати, оних старих добрих обичаја и завидим мојим прецима, који су безбрижно и мирно са књигом у руци сањати у хладу, уместо да се дивље преврћу у ваздуху. И у обема књигама Лејтон Стречеја, у „Великим викторијанским личностима“ и у „Краљици Викторији“' може се познати усиљен напор да се пише уз длаку и плива уз воду времена. Тај напор је свакако много мање приметан, јер Стречеј не обрађује само факта која је тешко уздрмати, већ је пре света из материјала осамнаестог века научио врло дискретне форме “'опхођења, које му допуштају да буде за столом са најугледнијим личностима и под заштитом овог изабраног руха да каже многе ствари, које би слуге; кад би се оне дале сасвим наге, ишчистиле из дворане. Ако наравно поредите „Велике викторијанске личности“ с појединим есејима лорда Меколеја, онда ћете истовремено приметити, ма да опажате да лорд Меколеј није никад у праву а Лејтон Стречеј увек, у есејима лорда Меколеја једну снагу, полет и богатство, што вам показује да је његов век стајао иза њега. Сва његова снага улазила је без странпутица у његово дело. Никаква енергија није утрошена на преруштивање или преобраћање. Али Лејтон Стречеј морао је прво да нам отвори очи, пре него што је могао да учини да видимо. Морао је да тражи вештачки начин изражавања и да скрпи његове различите састојке; и труд који је он на то утрошио, "ма да је сјајно заташкан, одузео је његовом делу нешто од обима и снаге, што би му добродошло.

= .