Naša književnost

АЗА - ; - - Књижевност

речима, о коме је једнога дана поникла прича да је главом Петар Ш, руски цар, који је тобоже убијен а који је уствари дошао међу црногорски народ и под именом Шћепана Малог ступио на власт. Народ му је веровао. А вера је сила коју је тешко потрести. Узалуд је царистичка влада покушавала да га демаскира. Тихи и благи Шћепан Мали је добар владалац, способан ратник, који брани малу земљу од турских напада.

Стјепану, грофу Зановицу, то није успело. Могао је за извесно време носити ово или оно име. Могао је очарати краљеве, кнежеве и лепе жене, па чак и славне писце, Али круг западних метропола био је исувише искусан, сувише скептичан, сувише у бризи за свој џеп, да би му заувек допустио да постане што друго до непожељни странац. · ;

Изванредан у друштву, духовит и леп, био је вољен од жена. Писао им је песме, правио им друштво, понекад и живео од њих, као и Казанова. На крају тог мање славног и блиставог живот= ног пута, Стјепан је био демаскиран, ухашшен и у тамници се убио. . = : -

Да ли је он устини био само хохштаплер и авантурист или је веровао да је позван за нешто више и мислио да ће под туђом маском и туђим именом моћи да изведе истинска и одважна делаг

Тај раскол можда на сличан начин живи и у грудима нашег пријатеља Луке. Али, код Луке је та вродност преображена у сељачко. И поред све ширине света и лукавества срца, Лука је пре Тартарен међу Паштровићима. - |

Стојимо пред црквом Светог Крста у Новосељу. То је место у коме се Лука родио и у коме му је живела породица. Две цркве, уграђене једна у другу, стоје пред нама. Старија садржи фреске, већ нешто избледеле, на којима поворка светаца окружује трагтични театар разапињања на крет и васкрсења, Над апсидом ле-. бди мајка божија. Међу бојама преовлађују цигласто црвено и црно, тамни окер и благо зелено. Цртеж је наиван, наративан, нешто укочен и делује као увеличана минијатура. Главе су све међусобно сличне и разликују се једна од друге једино брадом и круном или звацима достојанства. Свечано леп у свом јуначком бледилу је Свети Пантелеј који нас, одевен у рухо византискст дворанина, озго гордо посматра, док једна светица са круном и белим велом око лица и врата има тужан и замишљен изглед, као многе овдашње жене, које самотно живе у овим селима, које су лепе и тужне и које нико није сликао.

Поред цркве су поређане надпробне плоче и гробнице. Снаженом руком, Лука издиже плоче. Под њима избледило бело леже скелети његових мртвих сродника, оних који су помрли још давнини и оних који су попадали у борби или били овде стрељани. -