Naša književnost

Повратак у завичај = 437

за опис ноћи узимам сунца кад реком плове, а усред дана пуштам да лете ноћи сове.

За млада лица цедим старости боје,

за зиму расцветавам мајско цвеће,

за своје кажем то је твоје, _

слажем лед и санте и пахуље пуштам у пролеће.

Али за ову моју песму као и за раздражења. само ми дрхте руке, а мисао неспутана лети, и у тишини чујем танане звуке врења, живећи знам по сто пута умрети

и свеједно ми је шта се у штта мења.

И зато, драга, без страсти нема ми дана, без смеха нема сунчаних рана,

зато реч ми до немости стишана

јарко слеће с усана.

Цветао сам, па кад сам цвеће брао безазлен остах у миру свега што живи,

и никад нисам зори румен с прстију украо да обзорје утрне и посиви.

Ти знаш ме, мила, да сва.ми младост оста ко сјај да лебди преко неба и поља

и није мени расипања моје снаге још доста, ни среће такозване, ни битке, ни невоља.

Да ли се плашим тебе, да љубав тајне не дозна, и да ли такве имаг

под лишће тамно јесен крије цветања позна,

а ја сам тигар млади што се још хвали зубима.

Загризем јабуку што си ми је руменећи дала,

а она прска и круни се, воћка од злата: ј љубљена моја режи, прлом се смеши тигрица мала, па ме огребе панџом до крви преко врата.

А. ја се пренем и престанем на њу да мислим,

и месечина вечна кроз хуку вода и даље буди сене, па чујем крај Дунава са коља шапу

главе одрубљене,

љуља се вода и јури коњица моћна — ·

лебди утвара ноћна.

Опет топот чујем, таласи коњици, катуни шибају хате, на хату у зобници