Naša književnost

438

Књижевност

Х

Вождова поносна глава == хатови бесно ржу, гони их страва.

Око мене се шире уздаси далеког робља,

пропете дојке лепотица видим и усне без дна,

та прозрачна тела, давни прах, пепео сред гробља = у ветру, времену разасута слика стравичног сна.

Па. се сетим каквих све путева има моја глава,

ко багдадске обрасла их је давно трава и права,

па затрепери промтлости пучина далека плава,

прошла времена, — шта се у пепелу све нађег —

пусти тргови славни, и пусте обдарене руке, у алте и шкољке утонуле прометне луке,

а на дну поносне лађе. _ Успомена надвлада на тешка турска времена,

јаве се у бесу разбите усне ко чаше неиспијене,

пробито срце што још се не отвори,

преклане девојке а још нељубљене =

нећу да гледам више у овој руменој зори

прошлост тмуру и таму, —

пред градом ерећним стојим, се радосним животом у свима, испуштам треку из зуба, слободно дах узимам,

и желим мајку, драгу гугутку да сретнем У сновима.

Желим у граду свом што се ко грана јабукова у небу плавом гиба и њише

да нађем њу испод наше стрехе и крова

и да ми кроз смех ко срна на шумски сок замириште,

Па тражим дретану своју, правим свирајку од зове, и душу брижно ко голуб перје чистим,

тражим њену негу, дечије снове,

тражим је на стази старој и на путевима истим.

Града нема, пепео и прах остао — само магле, а ја сакупљам честице тела и мисли,

и над Србијом ми се замагле очи нагле,

и смешим се, ја тигар од чежње свисли.

г

А гугутка ил мајка дошла са другог света ме тражи,

и ја сабурам кости и прах да јој се још једном јавим, да јој се жалост за сином стиша-и ублажи —

па загрљени стојимо над животом правим.