Naša književnost

Повратак у "завичај 5 -- 439

По пристаништу и праду галеби дорћолски круже, а драга запе једра да негде живот пожели —

ја је сањам, прослављам је, друже,

и ко зна где ће ко платно њен леш

да се забели.

И еви знамо да нисмо, и сви јесмо да мремо,

али нас за земљу држи корење дубоко немо,

и мисао је мир сред плама жеља и ћуди

и љубичица топла под снегом и сред студи.

Како је тешко ко јесен љубљени образ кад вене, како је весело кад се из крви живот напиње,

ал ипак умрећу, невене, = и бићу урна, пепео на дну мирисне скриње.

А умрем ли бићу пролеће, и усне ко вишње румене, не вени, цвете невене,

У прах ли прхнем сребрни

ти мајко, гугутко, кљуном грумени земље преврни земља ће на сунцу пупети,

сунце ће вино радости моје у здравље —

потити.

Напитак радости дајте ми, не гостите ме ко госта, ја сам домаћин овде сред смрти и живота

и гладовања нису забране светога поста већ су и она нужда човека јаш увек скота.

Не оста ни кутка душе да Србије не бих жељан много, ни труни да није мамила ми око и груди,

и још увек за њом и кад сам изнемого, 2 стењем од горке, опоре неке жуди.

А ипак, сва знања о њој ма колико била јака,

осташе белешке, записи некаквог рђавог ђака,

и само верујем да пролеће кад имаш груди у срце право гађа и да је свест без страсти без једра смрскана лађа.

О, приђи с осмехом Србијо, ·

видим ти лице преко земље и неба, преко плавога свода, ти моје детињство драго, мајко и мој животе;

ко вино ме опија у таласу дунавска вода,

за тобом у свим сновима суза и смех

ми се оте.

Е а | Љубиша ЈОЦИЋ.

4 Књижевност