Naša književnost

"442 | | _ Књижевност

жж »

Мајка је ускоро нашла начин како да ме без пара пошаље „на ваздух“. _ -

Једне вечери дошла је из чаршије са неким завежљајима и још док је скидала капут, позвала ме:

=—- ЖХоди да видит: шта сам ти купила.

Развила је преда мном циц за нову хаљиницу, па неке ча_рашице, ша нове сандале. Морала сам одмах да их обујем. Биле су ми велике.

— Ништа. Растешг ти, — рекла је мати. А онда ме пригрлила и помиловала по коси, што је иначе ретко чинила. — Је ли, ти

волиш Јелку госпа-Косинуг — упитала ме.

Зачудила сам се њеном шитању:

= Волим. А: петог

= С њом ћеш ићи на село.

— Аштос њом“

= Тако. “

Мајка ме је скинула с колена и припасала кецељу. Гребало је спремати вечеру. Никад она није са мном водила дуге разговоре. Није имала

жож

Оца нисам запамтила. Знала сам само по мајчином причању да се она из Срема била удала у Србију и да је отац, Ужичанин, умро за време рата у интернацији од тифуса или од глади. После рата, она је са мном — још нејаком —- напустила Србију тде више није имала живе родбине. Али ни у Срему више није нашла крова ни огњишта. Једини њен брат одавно је отишао у Босну; тамо је шелпртовао код сајмија, научио занат, оженио се и обудовио за време рата, као и она. Мати је пошла к њему.

Била сам врло мала када сам с мајком доспела у Сарајево. Али први сусрет с ујаком живо памтим. Био је летњи пазарни дан и једва се мати са мном пробијала кроз чаршиску вреву, загледајући у фирме над ћепенцима и радњама. Одједном је застала и пришла једном малом излогу. У њему, на прашњавој поличици, лежало је неколико сребрних ђинђува и понеки старински мешни сат. Мајка је ставила руку над чело и подуже гледала кроз излог, а онда ми је, бришући влажне очи, рекла:

· — Уђи у радњу и реци: добар дан, ујка!

Ја сам је послуштала. ·

Иза тезге нагнула се према мени једна ћелава глава и упитала: 2: -

== Чија си ти, мала:

У то се већ и моја мајка појавила на вратима радњице. ћелави је погледао у њу и одједном узвикнуо:

х