Naša književnost

Као роса ___ - 443

— Ружо! Сестро! Обишао је тезгу и пољубио се с мајком. Онда је мене дигао на руке и рекао: — 5 __— Ето мени кћери! И то гараве. Такву сам увек желео. Затворио је одмах радњу и повео нас својој кући. Мати му је успут причала колико се намучила на путу и како је све до последње паре потрошила. | “ — Али не бој се да ћу ти пасти на терет, — додала је брзо. _— Ја ћу шити. Научила сам добро да штијем. · _— А зашто да шијешг Води ти мени кућу. Нећете уз мене гладовати, —= рекао је ујак, готово увређено. Стигли смо најзад пред приземни кућерак, прилешљен уз бистричку хридину. - - - о У ујаковој соби мирисало је на мемлу. Али с прозора пружа се штирок поглед на град, сав начичкан јаблановима и минаретима. Мени је то било ново и од првог дана догтао ми се да седим на прозорској дасци и да гледам доле, на оно шарено море кровова. = -

Није много времена прошло, а сарајевске госпође које су имале кћери за удају почеле су да се пењу у наш стрм и забачен сокак и да запиткују децу и пролазнике где станује „она Сре"мица што птије бели веш“, И нису је звале друкчије но тако: Сремица. 5 -

Мати је шила чисто, лепо и јевтиније од других шваља. Знам то отуд што сам често слушала како су се госпође с њом пога· Ђале. Мајка је говорила о својим очима, о скупоћи, о томе да мене већ мора да опрема за школу — и госпође су с уздахом попуштале, опомињући је само да њима изради рубље исто онако као и њиховој куми или јетрви што је урадила.

Ја сам волела да их из прикрајка посматрам, те госпође које су мајци долазиле. У то време, око деветсто двадесете, оне су носиле шешире равно набијене на чело, до очију, хаљине са ниским струком, узане и штиљасте ципеле и „флор чарапе“ нежних боја. Мене је очаравао изглед тих жена, њихова крзна, њихови мириси. Магштала сам о томе како би лепо било да ми је нека од њих мајка, па да ме милују њене прстењем окићене руке. Мислилај сам да је моја мати груба и неосетљива. Она ме је врло често терала од себе:

— Даље од машине, док те нисам изударала!

А. госпође, кад би ме приметиле, биле су тако љубазне!

= То је ваша девојчицаг — питале су мајку. — Како се зо= веш, дун1о2 5

„Ја сам одговарала стидљиво, гледајући у патос, а оне су се смејале:

___— Ала је смешна! Као миштћ неки!