Naša književnost

Као роса 449

у једном тренутку израз Јелкиног лица: било је у њему. љутње и неке тврдоће која никеко није пристајала њеним цртама. =— Не буди луда! =— гпрдила је госпа-Коса. — Како да му

објаснимо да не треба да долази; То је срамота, мислиће да си

болесна или тако штогод.

— Нека мисли шта хоће, — дурнула се Јелка.

= Па шта ће ти бити ако тај један дан будеш љубазна према човекуг — умешала се нека тетка. — Зар он рептио да пређе толики пут да те обиђе, а ти...

Јелка ју је прекинула узвиком:

= Џрестаните да ме мучите!

А онда је јако попрвенила и рекла. тише, али не мање узбу Ђено:

= Све вам је узалуд. Ја сам му _ писала да =. за њега поћи.

Тетка је од запрепашћења Село руке, али госпа- - Коса се надмоћно осмехнула:

— Послао нам је он то твоје писмо. Да! Питао нас је шта оно значи и да ли смо ми с тим сагласни,

Јелка ју је гледала широко очију и прошаптала:

— Бедник! |

Али госпа-Коса је прешла преко те упадице и мирно наста-

вила:

— Ми смо му одговорили да си ти још детињаста и да то-не треба да схвати озбиљно. Онда је он јавио да ће доћи да те сбиђе. Пише да је ишао у Загреб да ти купи дарове...

Тетка је слушајући госпа-Косу, почела да уздише и да врти главом:

= О боже, што таква срећа неће моју Десанку!

Притом је погледала у своју кћер, коштуњаву девојку, која је мени тада изгледала врло стара, ма да је стварно могла имати тек двадесет и неку.

Десанка је успила уснама:

— Јест, да ја имам Јелкин мираз!

А. Јелка је одједном бризнула у плач: ~

= Чините птто хоћете, ја за њега поћи нећу.

Гаспа- Коса се вајкала тетки:

=— Рекох ли ти јаг Лудо — на оца!,

Ја више нисам могла да издржим у свом куту. Притрчала сам Јелки, загрлила је и сама се расплакала, молећи је да не плаче.

— Пази сад и ово! — љутнула се и на мене госпа-Коса. Шта ћеш ти туг Напоље, па се играј. Хтела, сам да изиђем, али ме Јелкине руке задржаште.

— Остани ту, — шапнула ми је уздрхталим, набубрелим уснама.