Naša književnost

450 - 5 “ Књижевност

Као што у пролеће сунце сине одмах после кише, тако ни Јелкина жалост није трајала дуже од њених суза. Сутрадан се већ гласно смејала, утркујући се са мном низ кратицу која је са брда, од нашег стана, водила доде, у село. Ту смо стазу прелазиле готово сваког дана, идући до поште. Јелка би увек питала чиновника за прозорчетом има ли што за њу, а често би и сама бацала писмо у сандуче. Чиновник ју је брзо запамтио и давао би јој писмо, кад би стигло, са осмехом и задиркујући је. Она је црвенела, трпала писмо у торбицу и брзо са мном одлазила. Кад је било лепо време, зауставиле бисмо се обично у шумарку на по пута. Она би села на неки пањ и читала писмо, док сам ја седела уз њу или трчкарала наоколо, јурећи лептире, видљиве и замишљене. - - Е

Наравно, била сам традознала и питала сам је, кад је примила прво писмо, ко јој пише, =

=— Једна другарица, — одговорила ми је кратко.

Кад је читала писмо, ја сам опет хтела да знам: шта јој пише г

Јелка ме је чвркнула по носу и насмејала се:

= Баш све мораш да знати

Мене је то увредило и више је нисам питала ни ко. јој пише, ни шта јој пише. Она је своја писма обично писала ноћу, уз петролејку. Често сам је из своје постеље, кад ме је већ хватао сан, посматрала како шиште, како притом размишља, како се смеши нечем невидљивом, па онда опет сагне главу и пише даље, гризући доњу усну или сишући мали прст своје леве руке. Ја бих је опоменула, како сам научила од мајке:

— Јелка, не сисај прет.. -

А. она би ми само добацила: –

= Спавај!

Једног јутра газдарица је рано позвала Јелку из собе да јој нешто каже. Јелка се подуже није враћала. Ја сам већ хтела да изиђем за њом, да је нотражим, кад ми поглед привукоше неке хартије на столу — једно писмо и један затворен коверат. Клекнувши на столицу и налактившљи се на сто, почела сам да сричем. Са писмом ишло је врло тешко, рукопис је за мене био нечитак. Успела сам да прочитам само прве речи: „Љубави моја“, = што ми се учинило и смешно и чудно. Али на затвореном коверту лако сам прочитала наслов, исписан јасним и крупним словима: „Господин Душан Витез, студент“...

У том тренутку Јелка је отворила врата, притрчала столу, покупила шисма и рекла љутито:

=— Срам те било, читаш туђа писма!