Naša književnost

Као роса - ' 453

Дуча — тако је Јелка звала високог младића — настанио се у хотелу „Романија“, недалеко од виле „Јаначек“ и проводио је цео дан с нама. Растајали смо се само да бисмо ручали, вечерали, спавали. Ујутро — већ нас је чекао на ивици јелове штуме више државнот друма, у којој смо и раније најчешће проводиле време до поднева. Али, док смо биле саме — то време је прола= зило у лутању по шуми, брању јагода, сунчању на неком пропланку, чаврљању и смеху. Сада је то било друкчије. Дуча и Јелка ишли су по шуми дуго ћутећи, док се не би уморили. Онда би сели где било, на стену, на траву, на пањ. Ја сам брбљала, они су се смејали мојим питањима, али стално сам осећала да има нешто што њих двоје крију од мене: чим бих се ја У игри удаљила од њих, они би почели тихо да разговарају, а кад бих се приближила, ућутали би. -

После подне Дуча нас је чекао на потоку. И опет исто: ја се заиграм на песку, а они седну под врбе и тихо разговарају или ћуте и гледају се. Кад мени досади игра па им приђем, они се тек прену и питају: 5

— Шта је, Милицег Што се не итраш 2... 5

_И обоје се чудно смеше, а у очима им необичан) влажан сјај. То ме је збуњивало. И ја бих села поред њих и ћутала и сама, не знајући шта да чиним, невесела, не знајући зашто.

Предвече, враћали смо се у троје кроз поља и шумарке. Јелка ме по навици држала за руку, али ја сам увиђала да она моје присуство више не осећа. Разговарала је само са њим, са. Дучом, и то о стварима мени чудним и несхватљивим. Тако, дешавало се да целим путем од реке до близу куће расправљају о некаквим личностима из књига које су обоје читали, али тако као да говоре о живим људима. То је звучало, отприлике, овако:

= Видиш, — каже Дуча, — Ана није могла друкчије да поступи. Она је запала у морални ћор-сокак, Ондашње друштво

није подносило слободоумнике,

А. Јелка:

= Добро... друштво!.. Али мени је најтужније то што је и Вронски охладнио према њој, Њена трагедија — то је ан, Вронски, а не друштво.

— Није тако, — рекао би Дуча с осмехом стрпљивог учитеља. — И њега и Ану унесрећила је она „моћна и груба сила“, како каже Толстој, која људима налаже како треба и с ким треба да живе. Та сила —_ то је оно што се зове „јавно мишљење“... -

Наравно, за мене то су били досадни разговори.

И после вечере Јелка ме је водила у шетњу „пре спавања“. Дуча нас је обично чекао код сеоског раскршћа, на оној истој огради где нас је први пут сачекао. Од раскршћа до „Хотел Романије“ = тада јединог хотела у новом летовалишту — белио се