Naša književnost

454 - - 5 - НЕ Књижевност

широк друм и ми смо њиме шетали горе-доле, полако, застајкујући, све док ја не бих повукла Јелку за рукав: Е

_____ Јелка, хајдемо, мени се спава... Е -

А успављивали су ме брзо оштар планински ваздух, песма зрикаваца, удаљени лавеж сеоских паса и дубок Дучин глас који је готово уз само Јелкино ухо стално нешто причао, мрморио, објашњавао... | ____ —

__И тако је то ишло неко време, из дана у дан. Ја сам ускоро доспела у неко чудно расположење: Дуча ми је постао и драг и мрзак. Драг зато што је умео, кад је хтео, да се лешше него ико пре њега са мном позабави, да-ми исприча неку причицу, да ми покаже неку вештину или игру; мрзак — зато што ми је од првог тренутка отео Јелкину пажњу и љубав, и то тако потпуно да сам се осећала напуштеном, одбаченом. Дивила сам му се јер је пред нама каменом убио змију, Јер је умео да направи штицу и чамац од хартије и да звижди као кос. А био ми је помало и смешан што сатима нешто прича, шашуће, доказује Јелки и гледа у њу чудно, некако тужно, као гладан пас...

" Као свако дете, почела сам јасно да испољавам своја. ћудљива расположења. Час сам се прибијала уз Јелку и намерно остајала уз њу кад сам осећала да јој постајем несносна. Час бих се умиљавала Дучи и терала га да се игра са мном, засмејавала га, све док из Јелке не би избило нестрпљење:

_____ Милице, који ти је ђаво, та остави човека на миру!..

Најзад, увидевши да они воде све мање рачуна о мени и све ми се ређе обраћају, почела сам од њих да бежим и сакривала се у шуму, у честар, да би се они уплашили кад ме се сете па виде да ме нема. Пуштала сам пакосно да ме неко време дозивају и траже, а онда сам се јављала са притворним;

— Ево ме.. Што вичете;

Они би се само згледали, али грдили ме нису. Мени је било већ јасно да сам им на сметњи, али да ипак без мене не могу. То-се показало још првих дана после Дучиног доласка на село. Једног јутра, баш кад смо доручковали, зачула се с друма аутомобилска сирена. Јелка је претрнула и прошаптала:

— Моји...

Заиста, одоздо, с кућног трема, убрзо су одјекнули гласови Јелкине тетке и њене кћери, Десанке.

Брзо, губећи дах, Јелка ми је дошапнула:

— Милице, ти ћеш да тркнеш до њега... Знаш где он увек · чека... Реци му... реци му да се не појављује, да ме не тражи... Пази да те ко не види. Искради се поред кујне...

Ја сам врло успешно извршила своју мисију и зато била награђена необичном Јелкином нежношћу за све време док су гости били с нама. |