Naša književnost

466

Књижевност

нејасне сабласне сјене, приврженице Картезија, свацвијете, .

Испињеш се љествама златним

на врх главног јарбола

да загрлиш море, и вече ће пасти-кео простријељено.

1Х

У једном сунчевом тренутку дугачке се и горке сјене скривају и зрикавци махнитају од радости.

Из твојих устију пијем живот свој.

Стало је вријеме. Сириј, вијенац један.

> | ==

Са мном на отоку сишла с Елизија, сва од лотоса плавих. Е И ван времена.

ти сама: вјечита зора, ван простора.

Један полагани бродолом у нама самима, нестала је тежина мисли, између лета лептира и трубљица зрикаваца који турпијају дану на златним љествама, · и глас стабала, свечаност једна. -

Хш

У сретном грлу оног врапца. ( пјева живот, и ријеке и брда пјевају и вјетрови и мора пјевају, и људи.

У твоме грлу једнозвучан пјев овот Орфеја који је напустио цитру у даху повјетарца међу биљем.