Naša književnost
И људи проходе – Е 467
ХхУП
Мекана мјесечина са слазова уходи махнити филтар пољубаца, руке копкају по затиљцима и слатки крикови - у дугачким чинима Медвједа.
Душом, крвљу пцјелови, цјелов, бескрајан пентапрам.
Твоја уста црвена ноћ која обасјава снима. И ми у сну. Изван сна ми сами. А сан — објешен у мјесечеву заливу о нокат у сливеној модрини, — живот.
_ хуту
Али да.
У сјени је сјена ово моје ништетно ја. Нека иду од мене људи! |
Ови гласови!
Далеко ове музике!.
И нека ме разједе тјескоба. као вода која глача камен у као поток тутњи и пљушти кишта, 5
ХХМШ
Невина уста, звала си ме Орионом у тишини зоре; а сјенка сам.
Како вјечита живиши И ноћ је. Радости ласте!.,.
Зове ме туга
у бескрајан зденац
гдје нема мјеста снима,
“и тишина само о теби прича.
– :- ХХЛХ
Душо голубице, о ти од зрака учињена, у слова се истапа мој глас.