Naša pošta

ИНЖЕЊЕР

Студентски часопис, који излави у Бограду, донео је напис „Инжењер“, од проф. др. Е. Хорневера, превео Милан Радојковић, канд. инж. Говори о мисији инжењера, духовној основи.и привредним циљевима. Људски је, вели, живот рад и само рад.

Отуда долази да човек никада не може наћи среће, ако је тражи ивван рада. Он мора тај, од светског поретка наметнут му рад да прими, морасвојевољно и радосноса пуно оданости да врши рад који му је судбина наметнула. У противном он ће изгубити људску срећу. Сви они који траже срећу изван рада иу колико више ва њомјуре, остају утолико више равочарани и у себи строти и бедни. Онису промашили суштину људског живота, снагу стварања и делања, која је у својој основи сродна са растењем у природи, са стваралачком моћи у свих живих бића и појава...

Правилност и сталност на коју принуђава сваки рад, ако се хоће да уради добро, прелази на самог раденика. Услед тога он сам постаје свом бићу правилан и сталан; он добија ритам, стил, личност. ово плодно“ васпитно дејство проистиче из сваког рада. Па ипак постоји велика разлика, јер један рад више, други мање, један рад лакше, непосредније, други теже, са околишењем и посредно развијато благословено дејство.

И инжењера мора хранити његов рад. Али, док предузимач и радник мисле поглавито на приход од рада, инжењер мисли о своме раду знатно друкчије. Акоје он прави инжењер, он воли технички рад, који треба да сврши, сам рад за себе. Код машине, коју треба да створи или која му је поверена да надгледа њу и њен рад, он не мисли првенствено на награду која ће да ввекне, нарочито не на ону награду, коју ће њему донети. Он воли машину као такву, а не управља њом само разумом. Он налази да је машина лепа, он стоји према њој као уметник. А свако уметничко стварање одликује се тиме, што се оно чини из чистих побуда, због самог себе, ради лепоте и савршенства. Натај начин, ако је потпуно одан свом позиву, инжењер долази до највеће своје среће: до среће уметника, ствараоца, до једне праве људске среће. Ово мишљење, овај одношај ка раду, да се рад воли само као такав, морао би инжењер да преноси на обе стране: на предувимаче и на радништво. Они се могу помирити само тако ако се нађу у духовној заједници рада као таквог, у заједвичкој радости на ваједничком послу, на висини великог умења мајсторског дела човечанског.“ |

ПРИЗНАЊЕ ГРАЂЕВИНАРА

Скупштина · београдске секције Инжињерског удружења, која је одржана у Београду, 21 фебруара 1931, повдравила је одлуку Краљ. владе по којој је надлештво које гради наше железнице враћено у Мин. саобраћаја које их експлоатише. Скупштина је нагласила „да је учињено још више. По новом устројству Мин. саобраћаја преведено је у њега не само Одељење ва грађење железница већ и генерална дирекција пошта и телеграфа, што је несумњиво од користи, пошто је и то саобраћајна служба“. Пријатна нам је ова констатација Инж. удружења, јер се у њој слаже са особљем п. т. т. струке (које се није слагало са извесним грађевинским стручњацима) да п. т. т. струци нема места у Мин. грађевина као ни грађевинарима у п. т. т. управи. „Наша пошта“ је понаособ задовољна, јер се и залагала за тај принцип.