Naša pošta

106

ПОШТА И ПУБЛИКА

У свим прописима који важе за п. т. струку има пуно одредаба да чиновници буду према публици уљудни, предусретљиви, благи итд. Према неким од тих иаређења, требало би да се пошт. чиновник према публици понаша као трговац, када му муштерија дође у дућан.

Дакле, као што рекосмо, има пуно наређења и расписа који упућују чиновнике да буду пристојни према публици.

Међутим, мали је број наређења, која упућују публику да буде пристојна према пошт. органима. Оправдано је да чиновник буде пристојан према публици. Али и публика је исто тако дужна да буде пристојна према чиновнику. На жалост то није вазда тако. Ово ми је познато из искуства. Исто тако ми је познато да су ријетки случајеви некоректног понашања чиновника према публици кажњавани, дочим чести случајеви публике према чиновницима нијесу кажњавани. Неоправдани поступци публике према п. т. чиновницима стварају сваки дан незадовољство код чиновника, који су и онако оптерећени тешким пословима, уз огромну моралну и материјалну одговорност.

Бива да се публика, без права и разлога, понаша дрско према појединим чиновницима, да то прелази границе обичне пристојности. Ти појединци не би се усудили да се тако опходе са осталим државним чиновницима: сутским, полицијским, финансијским.

Сада да видимо ко је крив за овакво арогантно посту“ пање неких из публике према п. т. особљу. Криви смо ми сами, п. т. чиновници; криви су наши претпостављени: управници и контролори, и крива је публика. Ми смо криви зато, што смо публици дали неограничену слободу. Овдје долазе у обзир лични обзири, пријатељске и сродничке везе. Још смо криви зато, што смо добри, а публика ревносно злоупотребљава ту нашу доброту. Наши претпостављени управници и контролори криви су зато, што увијек дају право публици, кад год дође до каквог неспоразума између чиновника и публике. Они дакле готово увијек, без изузетка, дају народу право и кад има право и кад нема право. Због многобројних и честих оваквих случајева, неки повјерују да п. т. чиновници немају довољно ауторитета и да морају радити онако, како је публици, тј. појединцима, воља.

Навешћу и примјер који се је десио у овдашњој пошти. Приказујем случај, не желећи да кога нападам, а још мање да кога увриједим. Била је недјеља. Пошиљалац је донио једну пошиљку и захтијевао да се прими као препоручено: писмо. Чиновник је измјерио и видио да прелази тежину препорученог писма, јер је била тешка 2 кг и 125 грама. Пошиљку је вратио и рекао доносиоцу да је, сутрадан, преда. |