Naša stvarnost

MAKSIM GORKI'

Umro ie veliki pisac i veliki čovek, Maksim Gorki; 0 iščezla je jedma od najvećih i | DORE najmarkantnijih figura sadaš- ; oi njice, koia ie sobom, kao ve- | lika granitna piramida, obele- | žavala granicu dveju epoha i razmediavala dva doba.

Gorki nije razmaženi pesnik pariskih salona, koji plovi po dalekim morima i sanja sladostrasne snove pod senkom čežnjivih čempresa na obalama bosforskim, ili pod širokim palmovim lišćem, strašću zažarenih Havaiskih ostrva; on nije ni kulturom zasićeni degenerik, koji brutalne na- n aa i gone oblači u koketno i , . raskošno odelo poezije; nije ni pesnik uzavrelih osećaja razmažen obiljem sunca, koji na vojničkome aeroplanu oružanome mitraliezima uzleta na Parnas. — Gorki je čovek sa dna, on niče iz dubina ljudskih nevolja, ali i iz dubina liudske duše i iznosi Odande, ne svoje već bolove svoga vremena, bolove celoga čovečanstva, i iz tih bolova on u duši svojoj izgradiuje

jednu veliku ljubav prema čoveku i prema čovečanstvu. U tome

i jeste niegova moć i nadmoć nad onima koji osećaje, crpene iz sebe, nameću čovečanstvu, dok Gorki osećaje celoga čovečanstva zbira u sebe i kroz sebe ih iskazuje kao vapai toga čovečanstva. Moć njegove reči ne leži u snazi poezije, već u snazi istine; moć njegova duha ne leži u snazi izraza, već u onoi njegovoj velikoi ljubavi prema čoveku i prema čovečanstvu. Ovakva beskrajna ljubav prema čoveku i čovečanstvu uoDpšte, mogla se pojaviti kod ovoga džinovskoga samouka kao dar dopro ko zna iz kakve misteriozne istorijske prošlosti.

1 Povodom smrti Maksima Gorkog, bilo je, krajem juna u Beogradu, pripremljeno komemorativno veče koje se nije održalo. Uvodnu reč, koju je akademik g. Branislav Nušić bio spremio za ovo veče, prijateljski je ustupio našem časopisu.