Naša stvarnost

44 NAŠA STVARNOST

ostaju ipak subjektivne težnje onih društvenih slojeva čije bi spasenje bilo vraćanie unazad — kada bi to bilo mogućno, kada ekonomija n*bi imala svoje zakone, koji se ne mogu savladati ignorisanjem, i kada ne bi bilo društvenih snaga koje deluju u suprotnom pravcu.

Ne izgledaju bolje ni odnosi izmedju buržoazije i nauke. To ie drugi vid istog krstaškog rata mračnjaštva, u kome su, pored nainazadnijih krugova i klira, svesrdno stali u red i mnogi naučnici. Za ilustraciju ove činjenice, ilustraciju kojoi neće biti potrebni nikakvi komentari, Palme Dutt navodi anketu koju je Christian Evidence Society 1932 sprovela medju članovima The Royal Society, sve istaknutih britanskih naučnika. Evo odgovora na nekoliko najvažnijih pitanja ankete: Verujete li u postojanje jednog duhovnog domena? Da: 121; sumnjivih: 66; ne: 13. Da li jie verovanje u evoluciju kompatibilno sa verovanjem u tvorca? Da: 142; sumnjivih: 52; ne: 6. Da li nauka poriče ideju o živom Bogu onakvom kako to propoveda Isus Hristos? Da: 26: sumnjivih: 71; ne: 103. „Pobuna protiv nauke koju sadašnje društvo podupire na ideološkom polju u istom trenutku kada se služi naukom na praktičnom polju, nije samo svojstvo jedne socialne klase osudjene i na samrti; to je deo reakcionarne kampanje”. (Str. 101.) A ta kampanja pretstavlja idealnu pripremnu osnovu za propovedanie rasizma, antisemitizma, za pozivanie na Providienje kao odlučujući faktor u ljudskoj istoriji, kao savršenog overača „politike svršenih činova”, i znači ponovno vaspostavljanie misticizma kao iskliučive i svemoćne metode saznanja. Pobuna protiv nauke, koja se tako verno otslikava u lomačama knjiga, kobno se odrazuje u prosvetnoi politici fašističkih režima, u militarizaciji škola i omladine. Ovaj nalet na ekonomskom, socialnom, iaeološkom i političkom polju, na sve najpozitivnije tekovine buržoazije, rečit je podatak o stanju društvenih suprotnosti koje su taj nalet izazvale. Uništavanie produktivnih snaga, borba protiv mašine, protiv nauke, protiv demokratije i parlamentarizma, zatVOreni monopolistički sistemi sastavni su delovi ijedne nazadne politike koja rešenje čitavog spleta društvenih pitanja može Viđeti samo u ratu, i koja, ako dobije zamaha, mora neminovno i voditi u rat.

Da bi od „eksperimenta u sekundarnoj kapitalističkoj zemlj fašizam postao „svetski faktor borbe”, ili — kako to Dutt u kasnijoj jednoi studiji formuliše — „univerzalna tengenca sadašnjeg stadia modernog monopolističkog kapitalizma”, bilo je potrebno ono dalje „sazrevanije” kapitalizma koje se obavilo izmedju prvog vala fašizma, njegove pojave u Italiji, i orugog vala, u kome je izveden dolazak na vlast nacionalsocializma u Nemačkoi. U tom medjuvremenu izvršena je privremena stabilizscija posleratnog kapitalizma, koja ie trajala od 1923 do 1929 gođine. Stabilizacija je izazvala i meaju naidalekovidnijim pret-