Naša stvarnost

ULOGA FAŠIZMA 45

stavnicima kapitalističke klase iluziju da se kapitalizam vraća u svoje predratno „normalno” stanje. To nazovi-normalno stanje, uostalom, već tada više nije bilo, obzirom na monopolsko-tinansiski okvir, „klasično” stanje. Izbjanjem svetske krize 1929 godine — čija se izuzetna oštrina da protumačiti iedino ekOnomskom poclogom na kojoj je nastala — latentna besmisienost ovih očekivanja razvila se u njihovu definitivnu i očiglednu propast. Isti oni uslovi koji su ometali dalji „normalan” razvoj kapitalizma, sprečavali su i „normalno” okončanje krize. Sva sredstva upotrebljena u doba relativne stabilizacije za vaskrsavanje prosperiteta, pokazala su se nedovoljnim. Social-demokratija oaigrala je svoju ulogu glavnog saveznika krupnokapitalističke klase, a gradjanska demokratija nije više mogla da zadovolji ekonomsko-političke zahteve krupnog kapitala: sve ranije koncesije radnicima oduzete su pod prvim pritiskom krize, i to mnogo brže nego što su bile date. Izialovila se i bezazlena nada u „beskrajne” rezerve i mogućnosti američke privrede: „američki primer” pretvorio se u američki bauk. Teret krize pao je na seliake, radnike, sitnu buržoaziju i kolonialne narode. Nastupilo je doba zatvorenih monopola, sve većeg ograničenja produkcije i medjunarodne razmene dobara. „Cene kartelisane robe u Nemačko, pale su početkom 1938 za 20% prema nivou prve polovine 1929, dok je nekartelisana roba pala za 55%. (Društvo naroda: Ceme i svetska proizvodnja, str. 109.) Cene manufakturne robe u imperialističkim zemliama održane su iznad predratnog nivoa, dok su cene sirovina kolonialnoz porekla pale na polovinu predratnog nivoa”. (Str. 66.)

Ispunjenjem opštih uslova za pojavu fašizma, njegovu aktuelnost i mogućnost, ne moraju, medjutim, biti ispunjeni i uslovi za njegov dolazak na vlast. Fašistički pokreti definišu se terorizmom, ekstra-legalnim borbenim formacijama, antiparlamentarizmom i socialnom demagogijom itd.; ako se radi O a2psoOlutnoj fašističkoj diktaturi, ukidanjem svih ostalih parlija i Of ganizacija, a naročito nasilnim ukidanjem svake samostalne Organizacije proletariata, vladavinom terora, „totalitarnom” državom id.” (Str. 122, 128.)

Za pravilno postavljanje fašizma potpuno je nedovolino nazvati ga „diktaturom s desna”, i sve desničarske diktature, kako u bliskoi prošlosti, tako i u sadašnjosti, oglasiti fašističkim. Ovakva težnja subjektivnog „fašiziranja” političke istorije, može samo da zamrači procenjivanje objektivnog procesa fašizacije. Isto je toliko pogrešno ignorisati i poricati raznolikost vidova i oblika pod kojima se fašizam može i mora pojaviti u raznim zemljiama, i doktrinarski ili dogmatski izraditi jednu detaljisanu shemu, sa preciznim formularem, u kojoj bi bilo dovolino da jedna tačka nedostaje, ili drukčije glasi nego po propisu, pa da se, u konkretnom slučaju, porekne da ie pojčdina „neklasična” fašistička diktatura ipak fašistička. „Fašizam