Naša stvarnost

VODJSTVO U POLITIČKIM STRANKAMA 53

aparat, da li su preduzete mere bile ostvarene i da li odgovaraju stvarnim potrebama narodnih masa, to je praksa samokrifike. Otvoreno i iskreno priznanje grešaka i krivudanja, učinjeno javno na kongresima i u štampi, i davanje mogućnosti za otkrivanje i prokazivanje istih, iznosi na videlo sve „bolesti” u stranci i sve slabosti niene politike i otvara vrata želiama za popravljanje i bolje rešenje koje proizilazi iz slobodnog sukoba raznih gledišta i mišljenja. Malo ie stranaka u političkoj istoriji koje su dosledno i svesno sprovodile načelo kritike a naročito načelo samokritike. Usvajanje samokritike i kritike uopšte je u stvari znak poverenja koje vodistvo ima u stranku i u sebe, i garantija da će se sve „Dolesti” izlečiti, svi nedostatci otkloniti. Bežanje od kritike a naročito od samokritike je znak nemoći vodistva, otsustvo poverenja u svoju politiku i priznanje odvajanja od mase. Prikrivati greške, ukljanjati i zataškivati „trnovita” pitanja, stalno pričati da je sve naibolie u najboljioi od organizacija, ugušivati svaku novu misao i staviti branu pred živi i snažni talas strankine masovne osnove, to je znak birokratizacije strankinog: aparata i priznanje da njegova politika nije u korist masa nego da od njih samo korist izvlači. Stranka, prava politička stranka, mora neprekidno da živi u atmosferi intenzivne kritičke iasnosti, koja sve osvetljava, svuda prodire i sačinjava jedno moćno sretstvo da se popravi alikavost, zanemarenost, nenadležnost i administrativno samozadovoljenje. Ovo je kapitalno za svaku stranku, naročito za onu koja vrši državnu vlast, a neophodno za stranku koja ima monopol državnog krmila i javnog života.

Ali ovi nužni odnosi poverenja, uzajamnog uticaja i tesne veze koje imaju da vladaju izmedju njegove i strankine osnove, ne znači da se vodistvo ima svesti na zvaničnog prestavnika i „mandatora” stranke. Vodistvo nije samo glasnogovornik mase, ono je njen dirigent. Ako upravni aparat ne sme da vrši vodistvo nad masom, to ne znači da on nije pozvan da bude vodistvo mase. Vodistvo nije pravo vodjstvo ako se ono ograniči da „zabeleži” ono šta stranka, kao masa, oseća i misli i da sledi samo · spontani, svakodnevni, rutiniran njen pokret koji ie uglavnom ravnodušan prema politici, ako nije sposobno da se uzdigne iznad prolaznih i „praktičnih” interesa i time da utisne masi svest u njenim vitalnim i krajnjim ciljevima. Ono mora da ide „na čelu” stranke, da vidi dalie i bolie od nje, da vodi za sobom mase a ne da izostaje iza mase, i tako pod izgovorom da pravi njenu politiku u stvari pravi tudju politiku. Jer, po samoi svojoj definiciji vodistvo je politički šef mase, njen politički dieneralštab. Hi

Do sad smo izučavali „klasični” tip političke stranke; stranke žasnovane na demokratskim načelima, t.j. stranke koje po svojoj ideologiji i po svojoj strukturi ne prave razlike i kategorisanje