Naša stvarnost

52 NAŠA STVARNOST

iz dana u dan poverenje masa, svojom politikom i svojim radom. Pomoć i poverenje ne može da se nameće ili naredjuje, nego ima da se dobije i zadobije; mase treba da upoznaju svojim slobodnim i prosvećenim iskustvom pravičnost i tačnost politike vodistva. Ako se ovi uslovi ne poštuju ili potcenjuju, odnos poverenja izmedju njih se prekida, i vodistvo, udaljujući se od masa, degeneriše se u brirokratiju i oligarhisku zatvorenu kastu. Vodjstvoima da zasniva svoj „autoritet” na dužnostima, na odgovornosti i na poverenju mase, a ne na „neograničenim” pravima, na slepoi poslušnosti i zastrašivanju. Poverenje se ne zadobija nikad i nigde odiednom i prinudom, nego dugim i strpliivim radom u masama: i stvarnim postupcima u kojima će mase svojim sopstvenim iskustvom da ugledaju svoju politiku. Pod ovim uslovima, ne samo: da će moći vodistvo da se nasloni na masu, nego i sam upravni aparat imaće nužni autoritet i stranka će pokazivati čeličnu disciplinu. Vodjstvo treba da zna da je ono ne samo upravljač, šef i vaspitač stranke nego još u višoj meri njen pretstavnik, izraz i deo, koji bez stvarnog oslonca u masi nema dugog života. To znači da vodjstvo ima da osigura svoje poverenje i svoj naslon samo ubedjivanjem i učestvovanjem mase u glavnim i presudnim odlukama za stranku. Metod ubedjivanja je osnovni metod kojim vodistvo treba da vrši svoju ulogu prema masi. Da li vodjstvo može da preuzme inicijativu presudnih odluka za mase iz razloga što je njegova politika uopšte uzev opravdana, kad ta politika nema poverenja i naslon u masama, zato što su, na primer, one politički nazadne, ili što dogadjaji naglo „sazru”? Ne, svakako. U ovakvom slučaju, vodistvo, ako teži da stvarno upravlia i da se ne odvoji od mase, mora da čeka; ono mora da ubedi mase o pravičnosti i opravdanosti svoje politike, da im pomogne da se ubede slobodno i na osnovu svog sopstvenog iskustva o tome. Teorija „desizionizma”, odnosno načelo da je bolja ikakva akciia nego nikakva akcija ie ovde, kao i svuda, drugo ime za avanturu.

Drugo značajno sretstvo koje sprečava vodistvo da se tuzdigne i odvoji od mase i da vodi politiku koja je suprotna i osnovnim strankinim interesima jeste načelo kritike i naročito samokritike. Uobičajeno je mišljenje u politici, naročito u politici veštačkih i nametnutih stranaka, da potrebe jedinstva i discipline iskliučuju usvajanje principa samokritike u stranci. Medjutim, svaka istinska i velika politička stranka, baš zbog same nužnosti celine, volje i integralnoz jedinstva akcije svih članova, mora da dozvoli kritiku i borbu mišljenia u okviru stranke. Disciplina i jedinstvo u stvari ne isključuju kritiku i borbu mišljenja, nego ih pretpostavljaju. „Slepa” disciplina je samo prividna disciplina. Disciplina ne isključuje, nego pretpostavlja svest, volino i slobodno saglašavanije i time, potčinjavanje; samo slobodno usvojena i svesna disciplina može da bude gvozdena disciplina. Ali ono što ioš više pomaže obnavljanju stranke, ono čime se naibolie može videti, naročito ako je stranka ušla u državni: