Naša stvarnost

OON

i: | | 32 MATIĆ 1 VUČO

Ustao je da pođe. lako je sebe neprestano uveravao da će sve olako proći, bio je, u stvari, vrlo uznemiren. Zamalo je hieo da prođe pored Mirka, koji je začuđen, stajao pred njim.

— Oikuda fi ovde? videlo se na Čilčevom licu.

Već ceo jedan sat živeo je Mirko izvan začaranog kruga svoje svakidašnjice. Pošao bi ma kuda, golovo je pobegao na suprofnu slranu, samo da ne ide u pravcu Terazija, gde je bila specijalna trgovina sa gramofonskim pločama. Te ploče koje su ga vezivale, vrfele i vraćale u crveni salon. Majka koja danas posle podne već slatko grokće. Ne, krešli, kao papagaj, njeno „slatko mamino srce”. Dugački sto u frpezariji, na kome u kristalnim fanjirima, kao u ledu lešarnice, nepomićno leži, razjapljen, čitav jedan anatomski allas hladnih jela: sendviči, zalcštangle, pršule i silni kolači za čaj... Ne mora on danas prvi put da zaigra sa Vanom. Nikada. Dobro je njoj sada. Pripijena uz Slolela ... Pocrveneo je i bio je besan što je uvek crveneo pred njom i šio je bio besan i ljubomoran na Stoleta... Ma celom ovom pulu srelao je ljude, danas sasvim druge u njegovim očima. Prvi put mu ulica nije bila samo prolaz do škole, do očeve radnje, bioskopa i fenisplaca. Na njoj ljudi prvi put nisu bili samo ravnodušne smelnje da se brže korača i što pre stigne. Toliko lica najedanput . . . Samo da nije fe marame, je modre marame na čijoj drugoj strani, u lokvi krvi, zavaljeno leži olaika, pažljivo obrijana, skoro plišana glava Štefice Jankovića,

čije kralke, punačke noge lepršaju ne dodirujući pod... „Imam samo iri slabosti u životu — sve su iri ženskog roda: politka, žene i knjige”, sliva se sa njegovih drskih i krvavih usana... igraju, smeše se, lažu se. — Za svaku od tih poznatih, dugo gle-

danih glava, blesnuo bi u dnu njegove svesti po jedan nož.

A toliko lica oko njega najedanpul, toliko ljudi koje nije poznavao. Sve je jače osećao polrebu da s nekim od njih razgovara. Bilo mu je skoro nerazumljivo kako ih dosad nije primećivao. .

U mirnim i sigurnim Čilčevim rečima, jednostavnim kao da se nišla nije dogodilo, našao je neočekivani oslonac.

— Gde li je kapa, rekao je. To je bilo sve šlo je u tom frenuiku imalo da mu se kaže.

| danas, 17 maja 1932 godine uveče, sunce je zalazilo na istoj slrani kao uvek. Malo kasnije, nešto malo bliže Bežanijskoj kosi, a za novi Savski most sve je već bilo pripremljeno da drugi keson sulra bude spušlen u vodu. Na hiljadu je načina dosad opisan smiraj sunca. Ali ovo veče ima svoju sasvim naročilu osobenost. Ljudi su nešto liše govorili, a mnogi od njih kao da su namerno zadržavali svoje korake na ulici. U Beogradu je večeras svakako bilo malo više prosutog zaborava nego juče ili prekjuče. Varoš je poslala viša za jedan spral, umivenija, ulufkanija, lepša, komolnija. Sveliljke su se palile, bioskopi blještali, punile